Жикишон 2011: Прича, место број 1

ЖикишонПредстављамо причу „Духови сатире“ Владимира Булатовића из Новог Београда, на тему „Живот пре и после смрти“, која је освојила прво место у конкуренцији сатирично-хумористичних прича на конкурсу „Живојин Павловић Жикишон 2011“ у организацији Сатиричне позорнице „Жикишон“ одржане 15. септембра 2011. године у Параћину:

ДУХОВИ САТИРЕ

За живота био сам писац, сатиричар. Имао сам другара, комшију, такође писца. Као и ја и он је писао сатиричне приче и по који назови афоризам. Није био ништа посебно али је стално добијао награде по конкурсима. Напише осредњу причу и за њу добије награду. Напише неки нејасан и баналан афоризам и опет добије награду! Ја, ништа. А што сам имао приче… То су биле све саме пар еxелленце теме! Богато описани ликови, радња која тече – не стаје, без много небитних детаља, без патетике и извештачене лирике. А тек какве сам афоризме писао! Кратко, јасно и у центар! Мени је још за свог живота књижевник Борко Зачељак, такође талентован али несхваћен од средине, казао да ћу бити достојан наследник Домановића и Виба. Али шта је то вредело кад је мој другар покупио све награде, као да се претплатио на њих. Шта су ти људи из комисија у њему видели није ми уопште било јасно. Слао сам и дописе у којима сам им отворено постављао питање шта то мој другар има што ја немам. Међутим, био сам ускраћен за одговор. Жарко сам желео награду. Макар и трећу, па чак и да будем само у зборнику. Али, ништа.

Пошто ми је другар, како сам већ казао, био комшија, једном приликом сам написао његово презиме на свом сандучету. То би навело поштара да писмено обавештење о награди уместо мом другара испоручи мени. Маштао сам како би изгледао мој сусрет са другаром, ујутру испред улаза. Срео бих га скроз „покислог“ и невеселог јер није добио очекивани допис. „Јеси ли добио обавештење од конкурсне комисије?“, питао бих га. „Нисам“, покуњено би ми одговорио. „А ја, замисли, добио прву награду!“, казао бих поносно држећи писмо намењено њему скривено међу својим недрима. „Честитам ти, али искрено!“, рекао би ми вероватно неискрено, стисао ми руку и потиштен отишао у свој стан да плаче од муке и љубоморе. Међутим, све то је била само моја машта. И ко за баксуз у то време мој другар није добио ни једну једину награду!

Време је пролазило а ја сам све више писао и све више слао радове на конкурсе. Али, награду нисам никада добио. Другар се одселио. Чуо сам да је и даље добијао награде и то за своје осредње, сатиричне приче, како сам чуо од неких других колега сатиричара.

Прође тако још неко време. Умре мој другар. Прође још неко време и прође мој живот, умрем и ја.

Одем код Бога на исповест, кад тамо гужва. Као код доктора опште праксе у Дому здравља: седе махом пензионери покуњених лица, по које дете или омладинац, а била је тамо и једна згодна лепојка колико се сећам. Чујем разговор двојице кркљавих стараца да причају како се чека и по годину дана да се дође на ред за исповест. Иначе, на небу је једна година као хиљаду година на земљи. Ухвати ме паника. Ко ће да чека на исповест годину дана?! А хтео сам Богу да се пожалим како сам за живота био оштећен и како нисам никада добио награду на конкурсу. И тако, док сам ја причао сам са собом и правио калкулације у својој глави, приђе ми неки човек. Погледам га добро али му не видим лице. Има ноге, руке, тело има и главу чак, али лица нема. Видим и некакав репић како му вири и маше из дупета, да опростите на изразу. Пита он мене: „Да ли би волео да се вратиш доле на земљу и сазнаш јеси ли постао славан након своје смрти?“ Додаде још: „Многи су писци за живота били непознати, али су постхумно постали славни!“ „Има право!“, кажем себи сав узбуђено. „Хоћу! Само реците шта треба да урадим!“, одговорио сам сав радостан. Он ми рече да не треба ништа да учиним, сем што треба да знам да ћу након што одем са неба остати дух који ће лутати светом без права на исповед пред Богом и без права на смирење своје душе. „Ма дајте молим вас!“, скоро сам зацвилео. „Па ја ако се не уверим да сам постао славан након своје смрти, никада нећу наћи мир својој души! Пристајем, водите ме.“

И тако одосмо нас двојица доле на земљу. Тамо беше прошло већ педесетак година. Идемо улицом а нико нас не примећује. „Баш је занимљиво бити дух!“, помислих, „Пошто те не виде можеш да се кезиш људима у лице до миле воље!“. Уђем у прву књижара сав усхићен што ћу на рафовима видети књигу са својим именом, али ништа. Од књижаре до књижаре ни једна једина књига са мојим именом није постојала. Помислио сам да мора постојати барем неки доказ о томе да сам постао славан након своје смрти. Да ме барем могу видети људи на улици, одмах би ме препознали и пришли ми тражећи аутограм! Ту ми се човек без лица одмах нашао рекавши да ће ми помоћи. Отишли смо код једног његовог другара који такође није имао лице али је такође имао репић којим је махао из дупета, да поново опростите на изразу, а који се бавио праћењем људске историје свих духова на земљи. Он рече да постоји стотинак књига са једном причом коју сам ја написао. Не могу вам описати усхићеност коју сам осетио након што сам то дознао! Стотинак књига са мојом причом, замислите! Одмах, по његовој препоруци, отидох на најближе место на ком је био један примерак те књиге. Била је то нека стара, трошна кућа у којој је живела нека непокретна старица. На једном ормару беху послагане прашњаве и старе књиге. Ја извадих једну. Био је то пожутели зборник са неког конкурса. Отресох га од прашине, отворих га, прелистах га и видех своју, по мом скромном мишљењу, можда и најслабију причу коју сам икада послао на неки конкурс. Руке ми задрхташе и ја скоро што не заплаках. Прочитах затим датум штампања и тираж. Штампано је сто примерака зборника, пре осамдесет година, и то чинило ми се баш у време док сам на сандучету држао другарево презиме. Зато нисам ни могао да сазнам да ми је прича ушла у зборник! Тада се сетих и свог другара. Позвах човека без лица да ми помогне да сазнам је ли мој некадашњи комшија постао славан након своје смрти. Он ми рече да иначе помно прати књижевну сцену али да за његово име није никада чуо. Питао је и остале своје другаре без лица и са репићима да ли су чули за њега, али му ови одговорише да нису. „Ето, лепо сам говорио да је просечан писац!“, рекох себи, захвалих се обојици на помоћи, па кренух даље.

Тако ја сада лутам улицама градова и тражим свог бившег другара и комшију. Познајући га, вероватно је и он постао дух и спустио се на земљу не би ли проверио да ли је постао славан након своје смрти. Да само знате колико жарко желим да га видим „покислог“ и невеселог када му будем казао да није постао ништа славнији од мене! Само да га сретнем, јер се бојим да нећу другачије наћи смирење својој души…

Владимир Булатовић

НАПОМЕНА: Прича је објављена у штамапном издању фанзина „Жикишон 2011“.

Овај унос је објављен под Жикишон 2011, Приче и означен са , , , , . Забележите сталну везу.