Жикишон 2011: Прича, место број 2

ЖикишонПредстављамо причу „Дух новог времена“ Тање Милутиновић из Београда, на тему „Живот пре и после смрти“, која је освојила друго место у конкуренцији сатирично-хумористичних прича на конкурсу „Живојин Павловић Жикишон 2011“ у организацији Сатиричне позорнице „Жикишон“ одржане 15. септембра 2011. године у Параћину:

ДУХ НОВОГ ВРЕМЕНА

Кад претпрошлог лета ненадано обновише воденице, нико није ни сањао да ће толики свет нахрлити у Дубилово. Још кад су их нека докона пискарала у штампу метнула, сила народа се наједном сјатила, ко да се што џабе дели.

А како је овде некада лепо било. Нигде глас човека да спокој наруши. Не могох се наслушати брбљиве речице, нити нагледати оног јарког зеленила, и ових, тада још трошних старих воденица, понад воде. Уз тихи жубор са њених слапова, могао сам спокојно дремати још милион година. Али не лези враже, она пискарала пронеше глас даје та вода лековита, и још да је права спа и велмес бања. Тад нестаде мира у шуми дубиловској. Почеше људи да пристижу оним њиховим автобусима, све онако ђутуре: мало и велико, младо и старо, живо и полумртво… Једанпут кад беше сунце ударило, неком дође намисао да униђе у узано речно корито подно воденице. Остали се за првим поведоше, те схватише онако сви здружно, да им прија кад их вода шашољи по туру. То је, веле, права масажа, за лубални задњи део изврсна. Све се лепо уклопило у ону тврдњу о лековитости и велмесу.

Од све булументе придошлица, деца беху најгора. Кад автобусе са њима угледам, смркне ми се. Таку пошаст од прљавштине и ђубрета начине. Раштркају се међу она столетна стабла, па лудују ко хорда ђавола. Урликањем зверад поплаше, а у гушању се , богу ми, и ножевима потерају. Некол’ко пута мал све не запалише. За том жгадијом стиже чопор деда и баба, сакљавих, кљакавих, глувих, па се стадоше довикивати да је цела шума са свим околним брдима одзвањала. Птице над њима замукоше. Појавила се потом и средовечна господа са љубезницама, па ми би суђено да се и ја младовања по овим пашњацима присетим. Ма ни на томе се није зауставило. Напослетку се заинтересовале и средовечне, полуоцвале даме, па пожуриле и оне да тело и неки цилулит пеглају. Нема то везе што је вода ледна, што мени од ње и олађеном трну зуби, оне се поскидале до голе коже, па улегле подно воденица да им каменчићи тур углачавају. А вода кажу лековита. Мора да ту има истине, јер ево ја ни мртав не могу да се скрасим.

А како и да мирујем када више нигде мира немам?! На људе сам давно заборавио. С почетка су ми, истина је, недостајали, па сам им и незван долазио, али како ми се нису радовали,(а баба Смиљана чак се и преставила кад ме угледала), мануо сам се ћорава посла и сакрио у једну воденицу. Кад ја њима не требам, што бих ја њих тражио?

Ја њима у походе, да се питам и разонодим, они мене некаквим коцима потерају! Ја њима лепу реч, они ме водом заливају и лукцем гађају! Је ли тако браћо?! Е сад ћете да видите! Како који код мене у воденицу – исто му гостопримство узвратим. Чим унутра закораче, ја заурлам као курјак. Не морам чак ни да им се указујем, тако сам срећно на глас изашао – одма’ знају Јово заурлава. Они што у несвест исти мах не попадају, изломе ноге низ стрмину. Једно време ми је баш било мило да их стравим, а и смешно и разонода, кад видиш како се котурају наглавачке, премећу на све чет’ри, па излећу ожарени из копривњака. Та је разонода потрајала неко време, ал мало по мало, опустеле дубраве дубиловске, огњишта утрнула редом, и сви нестадоше. Остадосмо само жубор са потока, дрвеће и ја под плавим небом. И тако сам се временом, а времена сам још само имао, научио да једино са планином живим. Са њом сам дисао, са њеним птицама се будио, жубором се успављивао…Потпуно сам заборавио шта сам био и коме сам припадао. Као да сам и ја шума постао.

И реците ми, шта наједном сада са оволиком светом да чиним? Како да се опет са њиме саживим? Ево јуче, не знам како, она пуста дечурлија успентрала се и до моје воденице. Под слеме сам се сакрио. Ма не лези враже, узеше неку мотку и трупе, трупе, да ми оно мало таванице обруше. Били су се здраво ракијом накитили, па трас и трас, док ми се није све заљуљало. И у једном тренутку, ја пред њих пропадох. Место да су се престравили, они се за трбухе ухватили, и да умру од смеја. Ни на памет им не пада да сам ја можда какав дух. Ма, помислих, сад ћете видети! Усправих се сасма, и онако се страшно исколачих, надајући се да ће заждити низ сртмину. Ма они још у већи смеј:

– Ха, ха, ха, који си ти фрик! – Хитнуше на ме флашу траварице. Пикавцима ме засмрдеше, и хтеше се на ме и помокрити. Ја неупокојеник се од њих престравих. Заждио сам као жив. Тако стигох до доњих воденица. Оне већ беху лепе и обновљене. Млеле нису ништа, али каналић испод фино беше начињен да даме могу унићи, сести и по оним каменчићима задњи део глачати. Реших да се сакријем у то кориташце. Сео сам унутра и гвирио. Заиста, приметих, да они каменчићи онако фино шашоље и ја исцрпен утонух у сан.

– Хоћете ли још дуго, господине? Истопићете се ту, има нас још за hidrotherapy! Чекамо вас овде два сата!

Те ме речи тргоше из првог сна. Онако, по навици са људима, ја се искезим одоздо најбоље што сам умео. Ма место да потекну, једна баба засикта на мене:

– Шта се ту бечиш чича, вади се одатле! Мислиш да ћеш двеста година живети? Боље да си бре у гроб легао, на шта личиш!

Тако се ја покуњен одвучем назад у онај свој ћумез. Какав је ово свет постао да више ни у вампире не верује, таман да их очима види?! Ономад ме нису волели, али су ме се бар плашили. А гле сад, ни голубови ме не фермају, дрече на мене ко да сам ја код њих бануо. И да вам кажем…не знам шта ми преостаје: досадила ми ова чамотиња. Не могу више тако да издржим. Ил да се ја лепо правим као жив, па да са људима коју реч изменим, прућим се на сунце, и по каналима бањам, или да већ једном од свега дигнем руке, и опростим се коначно са овим лудим светом.

Тања Милутиновић

НАПОМЕНА: Прича је објављена у штамапном издању фанзина „Жикишон 2011“.

Овај унос је објављен под Жикишон 2011, Приче и означен са , , , , . Забележите сталну везу.