Жикишон 2011: Прича, место број 3

ЖикишонПредстављамо причу „Живот пре и после смрти“ Александра Чотрића из Београда, на тему „Живот пре и после смрти“, која је освојила треће место у конкуренцији сатирично-хумористичних прича на конкурсу „Живојин Павловић Жикишон 2011“ у организацији Сатиричне позорнице „Жикишон“ одржане 15. септембра 2011. године у Параћину:

ЖИВОТ ПРЕ И ПОСЛЕ СМРТИ

Деда Станоје је последње три године живота провео код нас. Био је болестан и углавном је лежао. Његова пензија од свега седамдесет евра није била довољна ни за храну, а камоли за лекове и још лекарске прегледе на које је често морао да иде. Повремено смо деди морали да купујемо скупе инјекције, а и сваки његов боравак у болници коштао нас је, јер смо лекарима и медицинским сестрама морали да купујемо парфеме, кафу, пиће, цигарете, чоколаде и остало што иде у таквим приликама. И поред наше неге, деди је после једне прехладе било све лошије, па је после неколико дана проведених на интензивној нези умро.

„Умро је од запаљења плућа“, саопштио нам је дежурни лекар.

Како налажу наши обичаји, деду смо превезли у кућу, где су се од њега опростили бројни рођаци, пријатељи и комшије. Опет, према обичајима, сви они су на одар положили новац, флашу пића или кошуљу. Када смо касније избројали новац, установили смо да је мртав деда „зарадио“ преко две хиљаде евра.

– Ово је невероватно – рекао је мој брат- па деда је за један дан добио више него за четири године од пензије.

Када смо деду сахранили на гробљу „Орловача“, код нас је дошао рођак Митар и рекао да враћа дуг од 250 евра. Толико му је, пре 11 година позајмио деда Станоје. а он је, каже. решио да сад врати новац, да му не иде грех на душу.

Затим су нас обавестили из здравственог и пензионог фонда да дођемо и подигнемо новац за ковчег и трошкове сахране, у укупном износу од 400 евра. Преузели смо овај новац, који је двоструко премашивао издатке за укоп, јер смо деду сахранили најскромније могуће. Помоћ нашој породици од 500 евра уплатио је и Памучни комбинат у којем је деда радио све до одласка у пензију.

Пошто пензије у Србији касне неколико месеци, наставили смо да добијамо дедин новац, само што сада више није било расхода за његову храну и лекове.

Покојни деда, израчунала је моја сестра, која иде у четврти разред, донео је у кућу 3550 евра. Родитељи су коначно њој могли да купе „најки“ тренерку и мобилни телефон, а ја сам добио дуго жељени компјутер.

Од пре седам дана у болници је бака Мица.

Очекујемо повољне вести.

Александар Чотрић

НАПОМЕНА: Прича је објављена у штамапном издању фанзина „Жикишон 2011“.

Овај унос је објављен под Жикишон 2011, Приче и означен са , , , , . Забележите сталну везу.