Ситне мисли: Мозгалице (921-940)

Ситне мисли - Мозгалице
921.
Самоћа ми је потребна као вода,
али не дам да ме круни и удаљава од онога што волим.
Она ми је неопходна кад се пресабирам,
ослушкујем, процењујем и мерим.
Кад тражим себе.
И друге у мени.
922.
Све што генерализујете, генерално није у реду.
923.
Највећа уметност на Балкану је,
сачувати живу главу и надгробне споменике.
924.
Никако да схватим, зашто и оне који нису достојни човека
ословљавају са господине – госпођо.
925.
Коме завичај стално титра у очима,
тај лепше и даље види.
926.
Човек би се окренуо себи
када би био свестан колико је мали.
927.
Нада је оно мало топлине у нама.
Оно што нас испуњава, одржава и води до циља.
Оно што нас снажи и примиче сниваном.
Нада је остварив сан.
928.
Не стидите се себе малога,
ако се трудите да порасте
оно велико у вама.
929.
Далеко од кућнога прага,
расте чежња а сплашњава снага.
930.
Од свих лепота, најлепша је она у понеком човеку.
Само што није свима доступна.
931.
Ма шта били, вода смо:
неко хладнија, неко стајаћа
а сви испарљива.
932.
Чим сам постао свестан себе,
другима сам се завештао.
933.
Успешан брак је двојац
коме је сваки кормилар сувишан.
934.
Људска свитања неизмерна топлина прати.
935.
Задовољство собом је корак ка срећи.
Задовољство вољеном особом је срећа.
936.
Сви смо ми у облацима,
јер је свако од нас облак само.
937.
Где год се пуца, ту и заудара.
938.
Онакви сте каквим вас деца виде.
939.
Све лепоте су као из приче:
једна на другу личе.
Свака ружноћа је прича за себе.
940
Ех, да знамо колико смо сићушни и налик песку,
знали би да нам веома мало топлине треба
да би и друге њом огрејали.

© Пеко Лаличић

Овај унос је објављен под Мисли и означен са , . Забележите сталну везу.