Копривица жари и пали…

Драган КопривицаМатија говорио о књизи Миладина Ћулафића Прође памет као трешње, не нарочито спреман, ако он може бити неспреман, па узео књигу и почео да бира (а “не умије“) и чита кратке мудре приче, изреке, бисере, медаљоне… На крају је само питао: “Треба ли овоме додати иједну реч!?“ Добио је очекиван аплауз и тако се прославио. (Тешко Матији да се прослави.)

Е, ако може Матија, могу и ја.

Мјесто да говорим, рецимо, о афоризмима Драгана Копривице, ја ћу прочитати једну његову пјесму. Зашто? Зато. Хоћу и ја да се прославим. (А то ми се већ десило са истом пјесмом на једном скупу пјесника, сликара и сатиричара у Новом Саду.

Ево те пјесме:

ЈОПЕТ ДОБЈЕЖАЛА МАЈКИ

Јеси ли ми долећела, соколице,
од љута ти мужа твога, шћери, роде..?!
Зар невјерна не зна њега, јад га знао,
е ће јопет преварити, дивна главо,
тебе дома заћерати – себе ћер’о..!
Пођи-дођи, дођи-пођи, не дошла га..!
Који пут ми бјежиш ово – не бјежала,
из некак’а брака твога – тркачкога..?!
Трчи тамо, трчи амо – тркачице..!
Дуга стазо, кратка пруго, црна друго..!
Ајд’ сад мајки све по реду – о нереду…
Де, се смири: лећеше ли све тањири..?
Ко сад кога клапи први – би ли крви..?
Јесте л’ јопет гађали се с наткаснама..?!
Сломисте ли оно мало намјештаја..?
Је л’ он шаком тебе саши, опала му,
ил’ ти њега ногом шину – златила се..?!
Но, срећа је, ти си, шћери – пери-дери..!
Мужа так’а то, што губиш – још добијаш..!
Так’ог вазда под пут нај’ ћеш – не нашла га…
Но он неће слику тебе, сликали га!
Ма сфатиће шта изгуби, губијо се,
кад не знадне јаје скуват’ – сам га снијо..!
А ти, шћери, главу горе, дивна главо,
па у ајку, с ђевојкама, четовођо..!
Надокнађуј пропуштено – запало те!
Ни ти нијеси пренаивна, мајки куку,
држ’ се корза, ка’ и вазде – старе бразде.
На корзо си и мужа нашла, не нашла га..!
Ти си њега, он је тебе – куку мене…
А сјећаш се, шћерко – рекордерко:
и мајка ти бјежала је – не толико..!

Сад бих радије о писцу него о дјелу.

Копривица је мала коприва, која жари, пали, пече… Тако Драганово презиме није случајно.

Може ли се лако представити лик и дјело Драгана Копривице?!Тешко.

Копривица је хармоникаш (играли су како он свира), боксер, као перо, лаке категорије – техничар, а сатиричар “тешке категорије“ – фајтер; прозаист, романописац – путописац (вибовско-џумхуровског стила): афористичар (тек ће се знати какав!); драматург, драмски писац, сценарист, редитељ… Писац је суморне комедије – пародијеСамит (без ријечи, да, да, без ријечи!) која је побрала бројне награде и признања… (Видио ју је и Београд и Каиро…) (У њој препознат Адолф… а “опасно је даље набрајати“). Овај писац је познат и по телевизијској серији Ориђинали, који су све, осим копије. Копривица је не само комедиограф но и комедијант. И мудрујаш. Шала му увијек мудра, а мудрост шаљива. Он је и сценограф и костимограф. Вјерује се да пише и музику, а ако не, у сваком случају је слуша. Уз то је новинар, колумнист – читан, цијењен, хваљен, чак (на личнозадовољство и разгалу) оспораван.

У једној колумни је са уживањем објавио грдне покуде на свој рачун! Бљеснула је искра “мазохистичког“ духа!

Једном ријечју, најужа специјалност Драгана Копривице је – да је свестран.

А тек политичар… Копривица је од Скуштине “направио позориште“, нашки речено театар, или је само у њу умијешао редитељски прст.

Он је дежурни козер, који се нимало не шали.

Кад се један Копривичин политички противник препознао, могуће је у афоризму: “Опоненте је срозавао тако што их је спуштао на свој ниво“, затражио је реплику и само рекао: “Замислите: професор универзитета, а пише афоризме!“ Опонент није ни слутио да је изговорио афоризам. Тачније: антиафоризам. Нешто као, антиматерија. А онда је опонент изгубио право на реплику. И ту је мене “напала“ идеја да се уметнем с афоризмом: “Кад је изгубио право на реплику, почео је да прича сам са собом.“

Као политичар Копривица је сатиричар.

А као сатиричар – афористичар, он је популист. Пише онако како публици годи, како она највише воли.

Копривица је професор који студенте учи руском језику и књижевности. То му није сметало да у путописном роману “Весела Америка“ опјева ову земљу, тачније њен народ… а узгред да високо уздигне своје љуте политичке противнике с којима је тамо био у парламентарној делегацији. Тако испада да је велика привилегија бити Копривичин политички противник.

А сад згода:

Спремао се један српски “кадар“ у иностранство да заступа нашу привреду у земљи енглеског говорног подручја. Прво га послали на курс енглеског језика. А како је био “у свађи“ с граматиком, правописом, а посебно с падежима, пао је предлог да га прије тогапошаљу на курс српског језика. Но не буде тако, те он заврши курс енглеског и оде у иностранство.

Сад ћу ја, какав је нови обичај, говорећи о другоме да кажем јошнешто о себи. Тај “кадар“ ме “нагнао“ да напишем афоризам: “Говори енглески, а служи се српским. Наш човек!“

А кад смо код језика, ево и ово:

Драган Копривица је Црногорац који говори српским језиком! А црногорским се чак и не служи. Неће.

Какви су афоризми Драгана Копривице?

Различити. Необични. Неуобичајени. Несвакидашњи. По мјери читалаца и слушалаца. Колико духа толико ироније. Цинизма. Сарказма. То су често кратке ефектне, бритке приче, бисери мудрости,медаљони, дијалози глувог и нијемог.

А ево како сам у поговору уз књигу Седморица против меневидио Драгана Копривицу, очима Ратка Божовића:

“Копривица као неуморни хуморни критичар реалности, или живота, чији смо уживаоци или таоци, уз помоћ цинично-подсмјешљиве ироније и луцидног хумора, разобличава погибељну збиљу. А хумором као критиком, или критиком кроз хумор, успоставља битну оријентацију своје стваралачке индивидуалности. Његове муњевите опсервације дјелују као негација мртвог и бесполног стереотипа политичког мишљења.“

И још само ово:

Испод Драгана Копривице нема индига. Он је у једном примјерку.

(Саво Мартиновић на представљању
књижевног портрета Драгана Копривице,
у Београду, 15. септембра 2011.)

Овај унос је објављен под Дешавања и означен са , , . Забележите сталну везу.