Лецови афоризми из постхумно објављених књига

Станислав Јежи Лец

Станислав Јежи Лец

  • Кад сам већ изгубио веру у реч, вратила ми је цензура.
  • Српом можеш убити човека. И чекићем можеш убити човека. А да и не говоримо о српу и чекићу.
  • Имао је грешне побожне мисли.
  • Национални празник у страној држави био је савршен. Тај је дан све било затворено, чак и грађани.
  • Израз моје мегаломаније је уверење да сам још далеко од савршенства.
  • Нико нам ништа није поклонио. Све смо украли сами – поносно кажу лопови.
  • Каже се: „Кишобран понеси и кад киша не пада.“ Никад се не зна када ће хтети да те попљују.
  • Живи су трагови његове љубави. Пуна су их сиротишта.
  • Више волим народе који су збир „ја“, него појединце из народа који су део „ми“.
  • Кад би барем моје презиме било толико пута поменуто колико је пута било демонстративно изостављено.
  • Од култа личности гори је само култ безличности.
  • Кад би оживели, еванђелисти би за своја Јеванђеља наплатили толике тантијеме да би на земљи могли с лакоћом уредити Царство Небеско.
  • Удвоје је тешко догурати до развода. Пуно је лакше утроје.
  • Никада се неће сударити два родољубља. Увек су у сукобу љубав према домовини, с једне стране, и мржња према другом народу, с друге.
  • Благо Декарту што није морао рећи: „Мислим, дакле бијах.“
  • Има људи који немају никакве националне предрасуде. Могу се тући са сваким.
  • Пази како бираш снове. Снови се понекад и остварују.
  • Критичари с књижевношћу воде љубав за новац.
  • Признајем, ако се нешто није стварно догодило, тада се то може предивно описати чак и у дебелој књизи, али ако се нешто догодило – довољно је неколико снажних и лепих реченица.
  • Љубав понекад долази тако изненада да нас затекне сасвим голе.
  • Први грех био је извор Божје славе – и великог пораста броја верника.
  • Захваљујући пакленим машинама многи су доспели у рај.
  • Кад би се неискоришћено време могло барем сачувати за касније.
  • Једном га је ухватила стваралачка страст – нажалост, ухватила га је само испод пупка.
  • Драже су ми бајке о далеким, прошлим временима, него о будућим.
  • Највећи комплимент за грешку: „Неисправљива!“
  • Пискарање ће узимати све више маха – у складу са ширењем техничких могућности за бележење трабуњања.
  • Свега нам је доста – рекли су грађани. Доказ благостања?
  • Једном ће сви људи бити као браћа – и опет ће почети од Каина и Авеља.
  • Шта знам о женама? Хм, то да тек заједно с мушкарцем чине човека.
  • „Не би ли све то могао рећи једноставније?“
  • „Могао бих, али ми не би платили.“
  • Дајте ми потврду да сам луд и почећу говорити као нормалан човек.
  • Био сам одсутан на 70 скупова. Сматрам то изузетном друштвеном активношћу.
  • Правила друштвеног понашања налажу да „бели удовци“ примају саучешће тек после жениног повратка.
  • Како та мала расте. Некада ми је била близу срца, а сад ми се попела на главу.
  • Рече сардина: „Мој рођак кит.“
  • Њихов морал је веома низак. Сеже само до појаса.
  • Колико људи у тоталитарним државама у животу одржава тек једна реч.
  • То је био веома културно вођен поступак. Брига за оптуженика сезала је тако далеко да је тужилац и исказе давао уместо њега.
  • Најсолиднија је она „мала бесмртност“ од које могу живети удовица и деца.
  • Имам утисак да су неки писци почели писати само зато јер нису имали шта да кажу.
  • Тиранима увек припада више. Да би обичан човек имао миран сан, тиранин мора спавати вечним сном.
  • Скратили су га за мисао.
  • Сме ли се веровати лажи која признаје да је лаж?
  • У борби између срца и мозга на крају побеђује желудац.
  • Његова се надареност види по избору речи које заобилази.
  • У неким државама влада таква отвореност јавног живота да је чак и тајна полиција јавна и може се свуда видети.
  • Величина народа требало би да стане у сваког од његових припадника.
  • Непоновљив сам? То је лош комплимент. Хтео бих бити у стању понављати се у бесконачност.
  • Кад с њиме разговарам, могу истовремено и размишљати. Наравно, не о ономе о чему разговарамо.
  • Ризичност живота људи смањује се сваким проживљеним даном.
  • Кад бисмо дали крила ђаволу, можда би од нас одлетео као и анђели.
  • Из стилистике: Треба разликовати „шта се може на ту тему рећи“, од „што се сме на ту тему рећи“.
  • Нисам завидан. Ако треба, непријатељу могу обићи и гроб на Алеји заслужних.
  • Вештина сликања минијатура изумире. Та, кога би данас могли умањити?
  • Стварајте вечите актуелности!
  • Мозак би могао много учинити да не мора мислити.
  • Вредно уметничко дело за већину људи најчешће је оно које их забавља, иако је најчешће вредно оно које их нервира.
  • Непријатељу је плазио језик? Да, док му се улизивао.
  • Празни тањири народа подлежу закону спојених судова.
  • Смрт је поза мртвог човека.
  • За старог Рокфелера штампали су посебне новине пуне измишљених догађаја. Друге земље могу да штампају такве новине, не само за милијардере, него за цео народ.
  • Кад власт лежи на улици, требало би проверити у каквом је стању.
  • Ко успешно изврши самоубиство, не може себи ни да честита.
  • Не волим народ који се не дели на људе.
  • Постоје државе у којима су и књиге о кувању субверзивна литература.
  • Бојим се да нам смрт не одузме и загробни живот.
  • И омча може бити појас за спасавање.
  • Кад бисмо барем могли поверовати у супротност лажи!
  • Писци чије се књиге не продају, најлакше се продају.
  • Улази на уво, изаћи ће на нос.
  • Кад се човек бори против властитих мисли, тешко му је бити непристрасан.
  • Прави бог је бог, чак и ако не постоји.
  • Неки себи својим стваралаштвом граде надгробни споменик, а неки копају гроб.
  • Ставио сам тачку на и – именујући га идиотом.
  • Да ли је костур био скица човека?
  • Кад се човек ни у шта не разуме, може се свега прихватити.
  • Срећан човек никада не каже: „Стави се у мој положај!“
  • Мислите ли да ружне речи постају лепе ако се не употребљавају?
  • Верници говоре како животиње немају душу, а неверници како немају идеологију.
  • Газе вам најузвишеније догађаје? Не дозволите да буду тако приземни.
  • Ко ће се усудити написати „Критику прљавог разума“?
  • Ко апелује на свест, не признаје јој првостепеност.
  • Ако из историје извојимо лаж, неће нам остати само истина него, понекад, само ништавило.
  • Лицу безличног човека пристаје свака боја.
  • Откад сам га упознао, више га не познајем.
  • Кога је опонашао мајмун пре него што је постао човек?
  • За мене су Зидови плача тамо где стрељају људе.
  • Нико ме никада неће уверити да сам умро.
  • Самоотровање самим собом.
  • Ко поседује генијалност, надареност, образовање и слично, њему би добро дошло и мало дрскости. Ономе, пак, ко је дрзак поменуте ситнице не требају.
  • Понекад је говор злато, а ћутање тридесет сребрњака.
  • Треба само издржати живот, а након тога ћемо се већ некако снаћи.
  • И о хумористи се може рећи: озбиљно се расписао!
  • Каснији хришћани нису могли бити потомци оних које су у циркусу растрзале Неронове дивље звери, него оних из масе гледалаца-навијача.
  • И после неких аплауза требало би опрати руке.
  • Свиме влада случајност. Када бих само знао ко влада случајношћу.
  • Неке болести болују од излечивости.
  • О песнику Х: Недостатак талента надокнађен му је бројним књижевним наградама.
  • Рационализација: живимо све дуже и све мање.
  • Правила друштвене пристојности подразумевају и лепо понашање атеиста према Богу.
  • Рањавали су ме изнутра они које сам носио у срцу.
  • Најтеже је предвидети нечију прошлост.
  • Његово је стваралаштво као један од праелемената – ваздух.
  • Показало се да је девет месеци који су нам дати за размишљање – родити се или не – премало.
  • Баш смо амбициозни! Господ Бог је прогнао наше прародитеље из раја, а ми се упорно желимо тамо вратити.
  • И масе се могу осећати усамљено.
  • Одсањај сан о љубави, као и све друге. У постељи.
  • Треба стално наглашавати да „аморалан“ не потиче од Амора.
  • Владар је обећавао: „Стварност ћу претворити у бајку“. То је и учинио. Ништа више није било истина.
  • Истичу ми као замерку: „Ваше мисли терају на размишљање.“
  • Непрестано ме питају: „Пишете ли веће ствари?“ „Не“, одговарам, „само велике“.

(Из књиге „Неочешљане мисли“ – Mysli nieuczane – објављене 1996. у Пољској, а 2002. у Хрватској, у преводу Барбаре Крижан Станојевић. Избор афоризама сачинио Александар Чотрић.)

Станислав Јежи Лец (Stanislaw Jerzy Lec), рођен је у Лавову 1909., умро у Варшави 1966. године.

Објавио је следеће књиге, збирке песама: „Боје“ (1933), „Ратна бележница“ (1946), „Јерусалимски рукопис“ (1956), „Авељу и Каину“ (1961), „Потерница“ (1963) и „Песме спремне за скок“ (1964); збирке сатиричних песама и епиграма: „Зоолошки врт“ (1935), „Патетичне сатире“ (1936) и „Живот је епиграм“ (1948); и, збирке афоризама: „Неочешљане мисли“ (1957), „Неочешљане мисли“ – проширено издање (1959) и „Нове неочешљане мисли“ (1964).

Светску славу донели су му афоризми које је по листовима и часописима почео да објављује средином педесетих година.

Овај унос је објављен под Афоризми и означен са , . Забележите сталну везу.