Интервју: Александар Баљак („Mozzart Sport“, 22. јул 2011.)

ДРИБЛИНГ ДУХА НА МАЛОМ ПРОСТОРУ

Александар Баљак дао је интервју за лист MOZZART Sport, од 22. јула. Из разговора на шест страна који је водио новинар Милорад Плазинић, издвојили смо:

Александар Баљак - Mozzart Sport„Схватио је на самом почетку каријере да за органе власти сваки написани афоризам представља вербални деликт, а свака објављена књига афоризама митраљеско гнездо, али тај факат није поколебао Александра Баљка да истраје у својој 38 година дугој афористичарској мисији која за циљ има извртање на поставу наше сваколике стварности. Ревносни хроничар, аналитичар и првенствено критичар свих политичких, културних, спортских и осталих друштвених аномалија, кад је многим интелектуалцима било „вуна, Кићо“, није презао да се позабави Титовим ликом и делом, чиме је стекао нескривене симпатије свих оних који су јасно наслућивали куд плови југословенски брод. Његови афоризми су, како је једном приликом изјавио, „дриблинг духа на малом простору“. Такође, они представљају филтрат живота, односно аутентично и непогрешиво сведочанство о историјском тренутку у којем су настајали. Из тог разлога слободно би се могло констатовати како људи и догађаји који нису били предмет Баљкове сатире и хумора, у фигуративном смислу, заправо нису постојали и нису се одиграли“.

– Имао сам непуних 20 година када сам написао први афоризам. У то време више су ме привлачиле природне науке, волео сам математику и физику, а за остале школске предмете нисам био претерано заинтресован. Први разред основне школе завршио сам у родној Црвенки, после смо се преселили у Београд, у један мали стан на Дорћолу – каже Александар Баљак на почетку разговора за MOZZART Sport.

Како сте се уопште заинтересовали за афоризме?

– Имао сам срећу да ми у руке одмах дође у то време најбоља збирка афоризама, књига Бране Црнчевића „Говори као што ћутиш“. Сматрам да је добро када потенцијални стваралац већ у почетку дође у контакт с врхунским уметничким вредностима, из тога може да види чему треба тежити и какав квалитет ваља постићи. После читања Црнчевићеве књиге, заљубио сам се у афоризам, у кратку књижевну форму која од речи тражи максимум. Био сам фасциниран одликама доброг афоризма: језгровитошћу, мудрошћу и духовитошћу. Ова минијатурна форма погодовала је мом смислу за хумор и мојој несклоности опширним излагањима. Једноставно, пронашао сам себе у афоризму и у њему боравим, ево, већ 38 година.

Колико вам је требало времена да се охрабрите и напишете први афоризам?

– Урадио сам то спонтано. Читајући „Дневник једног…“, Црнчевићеву књигу сатиричних прича и кратких записа, преписивао сам неке занимљиве и духовите реченице. А онда се десило да сам, онако узгред, записао и неколико својих коментара. Иста ствар догађала се и наредних дана. Од тог тренутка број мојих записа растао је геометријском прогресијом, али мени је била потребна читава вечност да схватим да је то, заправо, почетак писања, да је писање професија којом ћу се бавити.

Када су се ти покушају претворили у оно право?

– За годину дана написао сам 10.000 „афоризама“. Било је ту свега и свачега, тек понекад би севнуо афоризам који је личио на нешто, давао сам својим другарима да нешто од тога прочитају и они су ме охрабривали говорећи да је то што радим сасвим добро. А писцу почетнику је подршка неопходна, јер га ослобађа стида. Ето, тако је кренуло и више се није могло зауставити.

Сећате ли се свог првог написаног афоризма на који сте поносни?

– Међу афоризмима које сам написао почетком 1974. један је био пророчки тачан. Гласио је: „Моја земља је мала, али растресита.“ Тај афоризам добио је пуно значење двадесетак година касније, кад се распала Југославија, а ево потврђује се и на примеру Србије која губи делове своје територије. Србија јесте по укусу западних моћника, али је проблем у томе што они воле удробљено.

Шта се променило ступањем демократије на сцену?

– Поред позитивних, било је и погубних ствари. Поједини аутори су били заведени временом у којем је готово све могло да се каже, па су се упустили у беспоштедну и огољену критику, не водећи при том рачуна о књижевним захтевима. Данас све може да се каже, али се то, изгледа, више никога не тиче. Некада је јавна реч имала много већу тежину, о „неподобним“ афоризмима се расправљало чак и на седницама високих политичких форума.

Због свог деловања били сте трн у оку режиму. Јесте ли се нашли некада на нишану „службе“?

– Срећом, никада нисам био на информативном разговору, али су ме брижљиви „чувари лика и дела“ повремено нападали на својим седницама и у новинама.

И како сте се понашали после тих напада? Да ли сте оштрили или тупили перо?

– Захваљујући храбрим уредницима „Студента“, какав је био, на пример, садашњи министар културе Предраг Марковић, настављао сам писање појачаним темпом. Иначе, Марковић је 1985. године дао име Београдском афористичарском кругу.

Је л’ заиста постоје ликови који читају књиге по службеној дужности, као што то имплицира један ваш афоризам?

– Наравно. Неки писци су имали личне пратиоце. Сподоба задужена за Матију Бећковића није се ни крила, на књижевним вечерима увек је седела у првом реду.

А да ли се догодило да се „агент читач“, шармиран пишчевим (не)делима, преобрази у опозиционара?

– Не верујем. Да су књиге на такве људе имале макар мали утицај, они би сигурно одабрали неки часнији посао.

Знате ли приближно тачан број афоризама које сте написали?

– Не знам. Дневно напишем 20-30, што значи да их буде између седам и десет хиљада годишње. Помножите то са 38 година. Код нас има безброј повода за писање афоризама, битно ми је само да стално нешто читам, да се стално налазим у шуми речи и синтагми.

Да ли почетне идеје бележите на диктафону, телефону или папиру?

– Све бележим руком, у свеске, а онда оно, по мом мишљењу најбоље, прерађујем и уносим у рачунар. Кад сам био млађи, идеје сам памтио и касније их све записивао. Данас то није могуће. Ако нешто не запишем одмах, то је најчешће изгубљено за сва времена.

Мора да сте били веома поносни на себе кад се ваше име и презиме нашло у стиху једне од култних песама групе „Галија“ – „Корак до слободе“?

– Један стих те песме учинио је више на популаризацији афоризма и мог имена него стотине објављених афоризама у бројним омладинским и студентским листовима. Аутора текста Радомана Кањевца упознао сам на радију, али нисам знао да пише текстове песама за Галију. А Нешу Галију сам први пут срео тек недавно.

Постоји ли награда коју нисте добили?

– Добио сам скоро све награде које се код нас за сатиру могу добити. Колега Чотрић и ја добили смо недавно и једну награду у Либану.

Можете ли да издвојите неке фаворите међу обиљем добрих афоризама које сте написали?

– Наравно, није сваки афоризам једнако вредан, нити ми тако изгледа. У свакој књизи буде известан број афоризама који се по квалитету издвајају. На пример, у мојој првој књизи то су били – „Толико страшила, а приноси мали“ и „Да књига није спаљена, цео тираж би плануо“; у другој: „Ми смо били под Турцима још у оно време када многи за Турке нису ни знали“; у трећој: „Свака власт је од Бога, само је наша плач Мајке Божје“; у четвртој: „Нас могу само мало да убију, јер у нама живота скоро да и нема“; у петој: „Смешна је оптужба да су Срби планирали геноцид. Кад су Срби нешто планирали?“ и „Сви Срби испод једне шљиве и сваки са шљивом испод ока. Ој, Србијо, међу шљивама!“

Извод из интервјуа:
Александар Чотрић

Овај унос је објављен под Интервјуи и означен са , , , . Забележите сталну везу.