Интервју: Александар Баљак (Наш траг, 51-54)

Наш траг, 51-54У новом броју часописа за књижевност, уметност и културу „Наш траг“ који излази у Великој Плани, објављен је интервју са књижевником Александром Баљком, под насловом „Копије нису криве, оригинал је први почео“. Разговор с нашим познатим афористичарем и родоначелником Београдског афористичарског круга водио је Милан Р. Симић, главни и одговорни уредник часописа.

БАЉАК: ПЕРФИДАН НАЧИН ГУШЕЊА САТИРЕ

Баљак је најавио нову Антологију српског афоризма на којој је радио неколико година:

– Ми афористичари морали смо и у антологичарском послу да одменимо књижевне критичаре. Као да није довољно то што већ пишемо рецензије, предговоре, поговоре и приказе за збирке афоризама, што о тим књигама говоримо на промоцијама. Да би се сачинила антологија кратких, мудрих и духовитих мисли, треба прочитати бар пола милиона афоризама, који су објављени у 700 ауторских збирки и у бројним часописима и листовима.

Александар Баљак је критиковао рад досадашњих Комисија за доделу посебних признања уметницима:

– Значајан допринос омаловажавању афористике сваке године дају и колеге писци, чланови Комисије за доделу тзв. националних пензија. По њима је сваки осредњи песник значајнији од вишеструко награђеног и признатог сатиричара какав је, на пример, Растко Закић.

Баљак сматра да су се „посебно осрамотили књижевници који су учествовали у раду те фамозне комисије“.

– Они су, према речима њеног председника Петра Волка, својим колегама одмах ‘објаснили’ да афористичари нису књижевници! (Ово је речено на Другом програму Радио Београда, емисији ‘Спорови у култури’, 18. фебруара о.г.) – рекао је Баљак.

– А ово је само један у низу примера дискриминације над афористичарима – истиче Баљак.

Александар БаљакНа запажање Милана Р. Симића да су се у „кампању против афористичарског стваралаштва укључили и писци других књижевних врста“, Баљак је одговорио:

– Нажалост, управо је тако. Писци који раде као уредници у издавачким кућама и књижевним часописима, они који учествују у раду разних жирија и комисија за доделу књижевних награда, у једној ствари су сложни: у томе да афористичарима свуда и на сваком месту треба ускраћивати простор, признања и награде.

Баљак је коментарисао поједине текстове објављене у једном листу, од кога би се то најмање очекивало:

– У кампању блаћења афористичара укључио се недавно и „Јеж“. Ако сте заборавили, то је онај лист који се деведесетих година прошлог века „прославио“ храбрим објављивањем постера Слободана Милошевића. „Јежевци“ су ових дана против својих колега афористичара ангажовали и тешку артиљерију – пуковника Љубодрага Стојадиновића! Војног аналитичара познатог по генијалној изјави да ми немамо добре сатиричне приче зато што има много афористичара. Пошто овом пуковнику није имао ко да пише, срамни памфлет је морао сам да срочи.

Наш познати сатиричар и председник Београдског афористичарског круга осврнуо се и на рад жирија најзначајнијих књижевних награда које, по његовим речима, „редовно заобилазе сатиричаре“:

– За наше најдуховитије писце увек је било места на црним листама, а на списку заслужних уметника њихових имена нема. Код нас се уважавају само награде које добијају романсијери, приповедачи и песници. Много пута је речено да је НИН-ова награда наше најзначајније књижевно признање. Дакле, најважније признање је оно које могу да заслуже само романсијери! Тиме је, заправо, речено да од романа ништа боље и вредније не може да се напише.

– Има ли ишта глупље од тога? – пита се Баљак.

Књижевна критика неоправдано игнорише афоризам, што је челник БАК-а протумачио:

– Некада су дежурни цензори гурали афоризам и сатиру на маргину, а данас тај посао, а да тога често нису ни свесни, обављају и књижевни критичари, исто као и појединци који „раде у култури“. Заједничким снагама превидели су и прећутали део наше књижевности који српску литературу чини посебном у односу на књижевност других земаља. Кратко речено, код нас је сада на делу перфидан начин гушења слободе сатиричног стваралаштва.

– Наша два удружења – сматра Баљак – УКС и СКД само формално подржавају афористичаре, али заправо иза њих не стоје.

Он верује да је недопустиво што се „члановима великог жирија за доделу награде ‘Меша Селимовић’ (у чијем саставу је често и више од педесет критичара), у протеклих двадесет три године само једном догодило да примете књигу афоризама“.

– Дакле, о писцима који имају несумњиви литерарни дар одбијају да говоре и пишу они који често имају само литерарне амбиције. Ови „писци у покушају“ који се баве критиком вероватно сматрају да писање афоризама није тако сложен књижевни захват, као што су то, на пример, њихови књижевни прикази.

Како сада ствари стоје – примећује Баљак – тврдоглава домаћа критика каскаће за српским афоризмом, све док га не буде потпуно изгубила из вида.

У „Нашем трагу“ који је штампан на 450 страна објављени су афоризми 28 аутора из Баљкове Антологије српског афоризма „Монументалне минијатуре“, која ће бити објављена до Београдског сајма књига у октобру ове године, у издању новосадске „Агоре“.

Читаоцима је понуђено по десет афоризама: Душана Радовића, Владимира Булатовића Виба, Драгана Шушића, Бранислава Црнчевића, Рада Јовановића, Ранка Гузине, Павла Ковачевића, Растка Закића, Србе Павловића, Зорана Станојевића, Витомира Теофиловића, Милована Витезовића, Раше Папеша, Ратка Дангубића, Милана Тодорова, Иве Мажуранића, Милана Бештића, Миливоја Радовановића, Зорана Т. Поповића, Јове Николића, Дејана Милојевића, Ђорђа Оташевића, Петра Лазића, Драгана Рајичића, Момчила Михајловића, Слободана Симића, Нинуса Несторовића и Александра Чотрића.

Александар Чотрић

Овај унос је објављен под Интервјуи и означен са , , , . Забележите сталну везу.