Ситне мисли: Мозгалице (881-900)

Ситне мисли - Мозгалице
881.
Све сам изрекао у песмама. Све, осим песме
која ме прогањала целога живота
и која је била и остала јача од мене.
882.
Највише волим песму кад жубори, ромори
и моје мисли до ваших срца носи.
883.
Великих је мало.
Зато је за мале много места остало.
884.
Писати значи бавити се собом.
И другима.
885.
Сенке смо. А срљамо, грабимо и друге саплићемо,
иако ћемо као и оне неминовно нестати.
886.
Оно што човека испуњава, усмерава, одржава, носи
и на свет доноси плодно и лепо, је лепота стварања.
Њој треба да смо захвални за своје животе, амбиције,
хтења, зрења и плођења. Она је лепша од свих лепота.
887.
Све што је на крај срца, на врх је језика.
888.
Ваша интима треба само вас да настањује.
889.
Где вас не држи место, неће вас ни бити!
890.
Ко зна шта хоће,
ветрови могу само о њега да се ломе.
891.
Недовољно је све – што човек има у малом прсту.
892.
И празноглави имају среће.
Не муче их црне слутње.
893.
Опијен народ се брзо трезни.
894.
Оштар језик је човеков највећи непријатељ.
Мек језик му је супротност.
895.
Шкрте, шкрта мисао настањује.
896.
Што бремени, то и времени.
897.
И зли језици бирају жртве и време.
898.
Кад видим ваш очај, рећи ћу вам ко сте.
899.
Научити чекати је умеће.
900.
Највећа жеља празноглавих је
да служе малоумне.

© Пеко Лаличић

Овај унос је објављен под Мисли и означен са , . Забележите сталну везу.