Непресушно врело идеја

(Слободан Симић – „Шведски сто“, приче, „Агора“, 2011., 181 страна)

Слободан СимићСлободан Симић је најзначајнији савремени српски писац сатиричних прича. Овај „српски Чехов“ заслужио је такав статус стотинама својих изузетно успешних прича које непрекидно настају у његовој књижевној мануфактури још од половине осамдесетих година прошлог века.

У протеклих четврт века Симић је читаоце увек фасцинирао непресушним врелом оригиналних идеја које су и најважније за успешност приче. Свака његова литерарна минијатура је уникатна, непоновљива и софистицирана.

Симић не пише, ради пуког писања. Оглашава се само кад има шта да каже и онда то чини задивљујуће префињеним, духовитим и сатиричним исказом. Колико је строг када суди о друштвеним манама, још је строжи према себи. Зато се одлучује да објави само потпуно успеле и дорађене приче, на којима је видљив минуциозан рад.

Симић пише јасно, лапидарно и концизно. Високи артизам постиже афористичарским изражавањем и аутентичним мотивима које распричава на само себи својствен – „симићевски“ начин.

Симићеве приче су духовите попут Кишонових, луцидне као Хармсове, црнохуморне попут Бирсових и провокативне као приче Довлатова, али се разликују по томе што садрже снажну сатиричну поруку и што свака има непредвидиву поенту,

У његовим делима нема сувишних реченица, а камоли речи. Симић попут Данила Киша успешно примењује поступак сажимања и следи мишљење Иве Андрића „о предности гумице над оловком“ и већем задовољству „у брисању, него у писању“.

Симићеве књижевне вињете су вешто вођене од почетка до краја, чврсто су структурисане и подсећају на монументе исклесане из једног комада.

Приповедање Слободана Симића је најбоље и најпотпуније сведочанство о Србији на крају двадесетог и почетку двадесет првог века. Симић је хроничар овог смутног времена, с изванредним даром за уочавање ситница које значе суштину, мајстор је занимљивог приповедања и чудотворац је који на апсурдан начин расплиће своје приповести.

Колоквијални речник даје живост и аутентичност Симићевим сторијама.

Његови јунаци су, на једној страни, обични људи – губитници у транзицији, слуђени пацијенти, незапослени интелектуалци и полугладни пензионери, а на другој су бескруполозни политичари, подмитљиви чиновници, грамзиви тајкуни и осиони мафијаши. На неминовном сукобу међу њима Симић гради заплете који се разрешавају експлозивним и изненадним обртима. Зато, код овог аутора, који је с правом назван „Домановићем наших дана“, увек очекујте неочекивано.

Сваки сусрет с његовим радом, што је случај и с овом књигом прича, изазива искрено читалачко задовољство и огромну духовну радост.

Може ли више очекивати од књижевности?

Тешко!

Александар Чотрић

Овај унос је објављен под Књиге и означен са , , . Забележите сталну везу.