Жикићево „лаку ноћ“ Србији

Слободан Жикић - Србијо, лаку ноћУ издању београдског БеоСинг(BeoSing) ових дана из штампе излази књига афоризама јагодинског сатиричара Слободана Жикића. Књига носи назив „Србијо, лаку ноћ“ и садржи око 800 афоризама и око 50 карикатура на 122 странице.

Афоризми се поред стандардних тема: транзиција, криза, лоповлук, национализам, итд. дотичу и односа Београда и Србије коме је посвећено цело поглавље. Рецензент књиге је рано преминули карикатуриста и сатиричар Зоран Матић Мазос (1960-2010), који је урадио и графичко решење корица, само неколико дана пре смрти. На корицама се налазе карикатуре Димитрија Гвозденовића Миткета, док је књига илустрована карикатурама још једног рано преминулог карикатуристе Жикице Јовановића Чичка (1950-2004). На карикатурама је аутор књиге час диригент, час конобар, затим Нерон, астронаут, голуб мира, новинар, Наполеон, итд.

Слободан Жикић - "Диригент"Према Жикићевим речима ова књига је управо посвећена Мазосу и Чичку, његовим дугогодишњим пријатељима.

Иначе, ово је прва књига афоризама Слободана Жикића после пуних 40 година плодоносног књижевног и новинарског рада; књига поезије, драма и комедија, прича, есеја и огледа и више публицистичких књига, као и неколико књижевних награда, међу којима је и специјална награда Академије „Иво Андрић“ за књигу прича „Моја прва писаћа машина“. Неке од прича из ове књиге можете прочитати и на Жикишон Блогу у рубрици „Распричавање“.

Афоризми из књиге (по случајном избору):

Београде, добро јутро!
Србијо, лаку ноћ?!

Србија је јужна покрајина Београда,
која има право све што заради да шаље у Београд!

Чим се пробудим прво погледам
јутарњи програм Националног ТВ сервиса,
па тек онда кренем трактором у њиву,
избегавајући Мостарску петљу и Бранков мост.
Гужва, бре!

Пре почетка рада Скупштине Србије
треба постројити посланике,
а не националну гарду!

Добро је што се граде обилазнице око Београда.
Досад је био – незаобилазан!

Најмлађа српска престоница, Београд,
понаша се као најмлађи царев син:
хоће од старије браће да отме целу земљу!

Срби имају своје обичаје.
На пример, кум иде код кума, без велике нужде.

Највећи српски писци умрли су у Београду.
Ко ће памтити толика села у којима су рођени.

Тек кад одем у Београд видим колико сам глупо васпитаван:
не кради, не лажи …

Рођенима у „кругу двојке“ није сужен
само радијус кретања!

Београд се толико проширио
да је постао предграђе Баточине.

Ја не знам шта је то криза.
Мени је исто као и кад кризе није било.

Канцеларија за младе отворила је „Џоб клуб“.
Ту ће млади да џобирају!

Не можемо сви да будемо запослени у државној управи.
Неко мора и да ради!

У Србији гарантовано
нико ништа не гарантује!

Ако се којим чудом Србија извуче из кризе –
пропали смо!

Посланици мисле да народ ништа не мисли!

У раду је спас –
за послодавце!

У Србији ништа страно не успева.
Чак ни финансијска криза!

Држава ће прва одговарати за мобинг
над својим народом!

Млади се убијају на разне начине,
а стари се убијају – од досаде!

Мени слава не може да удари у главу.
Као сваки добар писац, прославићу се тек кад умрем!

Нема више масовног насиља.
Сад се убијамо – појединачно!

Рецензија Зорана Матића Мазоса:

Уместо наслова за књигу Слободана Жикића, Србијо, лаку ноћ!

А шта, господо, да чистимо у Србији,
кад сте ви већ све почистили!

Пред нама је прва књига Слободана Жикића, свакако афоризама, иза овог познатог новинара и књижевника стоје десетине књига прозе, поезије и есејистике, поред тога, он је и врсни српски драмски писац.

Са овом књигом афоризама „Србијо, лаку ноћ!“ показује и да је врло зрео аутор у овој ктраткој књижевној форми која на жалост није на великој цени код дела наше књижевне критике, али треба рећи да када су афоризми изашли испод пера већ доказаног аутора скоро свих књижевних форми, морамо размислити и замислити се да ли је најоштрија, сатирична и најкраћа књижевна форма праведно или неправедно на маргинама домаће књижевности.

Ушла би Србија у Европу,
али неће да употребљава прекомерну силу!

Када ме је замолио да му напишем коју реч о његовим афоризмима, мени лично је била велика част да то урадим и ово моје кратко писање неће бити хвалоспев пријатељу и књижевнику , а сада и афористичару, већ својеврсни сажети, искрени осврт за његова мала ремек дела.

Врхунска пера српске афористике и сами су дали дефиниције овој најсажетијој сатиричној форми, кроз своје маестралне минијтуре. Мени лично су се допале ове две, познатог сатиричара Илије Марковића, он каже, „Афоризам је карикатура у којој су се речи нацртале.“ и „Афоризам је књижевно дело у наставцима. Наставља се тамо где памет стане.” Жикић нам поручује:

По новом закону о информисању може се објаљивати
све што нико неће да чита.

Слободан Жикић, трасира својим афоризмима баш такав пут и постаје активиста српског афористичког отпора у раскринкавању протагониста и безскупулозности, малих политичких наказа на сваком кораку, моралног и политичког пропадања друштва у свим сферама живота. Свакако да је у средишту његове пажње суморна садашњост, исто тако он није заборавио ни још суморнију прошлост.

Крваву прошлост треба заборавити!
ионако ће се у будућности све то поновити!

Сви ратови на тлу бивше Југославије били су ослободилачки.
Само су српски били – самоубилачки!

Жикић у својој књизи своје упориште налази у драматичној стварности наше државе, нашег окружења и глобално великој светкој, а и нашој вечитој политичко – економској и свакој другој кризи. Он у кратким, али сатирично-духовитим мисаоним крокијима даје дијагнозу свету окренутом наопачке. Иронично у својим афоризмима даје назнаке комике о свим лажима, манипулацијама, предрасудама, све то говори у своје име, али и у име целог народа који није у стању да јавно дигне свој глас против насиља и хаоса. Жикић брани правду, слободу и морална начела универзалних вредности.

Моја борба са светском кризом је локалног карактера.
Тиче се само мог стомака!

У овој књизи је садржајно урађен и пролог и епилог, он своје афоризме посматра драматуршки и тако их и поставља као својеврсне политичке, медијске и сваке друге реплике. У књизи су и питања и одговори и све то је зачињено и обликовано као луцидна поента и мајсторија темпераментног афористичара. Изражајне моћи језика могу да преваре и заведу нарочито ако говорни галиматијас превлада критички дух и мисаону луцидност. Ако непредвидљивост поенте у коначности афористичарског исказа није домишљена, ако није обликована даровитошћу сатиричара, прети јој опасност да се оклизне у празну реторику и симулирајући патос.

За медијски мрак нису криви медији:
прво је наступио мрак.

То се тешко могло догодити у овој књизи, у ствари, Жикић не постаје жртва ове изразите вербалне и мисаоне редукције јер се његова луцидност окончава у језичку виртуозност, у критичку непосредност, у живо треперење духа и у јасан облик критичке мисли. Сатирични жалац је у мотивационом средишту и литерарном исходишту. Његови афоризми нису само актуелна гледишта и лаичка мудровања, већ у најбољим ролама имају трајнију филозофско-књижевну вредност.

Новине су слободне,
али новинари нису!

Не почињи да пишеш под старе дане.
Ако ниси писао док си био млад и глуп,
шта ће ти то сад кад си стар и паметан!

Афористичар Жикић увелико показују да се наш сатирични афоризам померио са друштвене маргине у средиште друштвеног и културног живота. И да је у сталном успону. Објављивање ове књиге видим као његов искорак из затвореног квази-демократског друштвеног система. Требало би овакво уверљиво присуство афористичарског критичког мишљења посматрати као буђење из вишедеценијског мрака и излазак из сумрака коме изгледа нема краја, свакако ће многи који прочитају ове афоризме моћи да кажу да су осетили мирис озона.

Параћин 25. 05. 2010. г.
Зоран Матић Мазос
Сатиричар и карикатуриста

Овај унос је објављен под Књиге и означен са , . Забележите сталну везу.