Raspričavanje #43 [Slobodan Simić]

PARANOJA

Čovek je ušao u ordinaciju gotovo se šunjajući. Osvrtao se na sve strane upadljivo uplašen, zagledao ćoškove, prišao oprezno prozoru i skriven gledao na ulicu. Psihijatar je odlučio da prekine tišinu.

– Izvinite, gospodine, sedite i slobodno ispričajte u čemu je problem.

Čovek se uplašeno trgao, zatim polako prišao vratima ordinacije, naglo ih otvorio, uverio se da nema nikoga i ponovo ih zatvorio. Najzad je ipak seo, primakavši stolicu tik uz doktora.

– Doktore, mene prate! – gotovo je prošaptao.

Psihijatar se poverljivo zainteresovao.

– Prate vas? Vrlo neobično. A šta ste još primetili?

Čovek se skoro pripio uz lekara.

– Mene i snimaju!
– Znači, i snimaju… – ponovio je doktor, beležeći u blok.
– Nemojte pisati! – povisio je glas čovek. – Oni će to sigurno pročitati!
– Dobro, samo polako, nema pisanja – doktor je sklonio beležnicu. – Ne bojte se, ovde ste sigurni. Slobodno ispričajte sve što ste primetili.

Čovek je počeo da drhti.

– Doktore, ovo je strašno! Oni mene prate na ulici, doktore, video sam, isti ljudi, samo se smenjuju. Onda mikrofoni, našao sam mikrofon u lampi, doktore, mali, crn, kao dugme…
– Jeste li sigurni da je to bio baš mikrofon?
– Jesam! Jesam, doktore, znam i ja nešto, nisam ja budala! To oni zovu „bubice“, te mikrofone. Celu kuću sam pretražio, doktore, i našao još sedam „bubica“. I u slušalici je bilo nešto, sigurno za prisluškivanje. A onda sam video kameru! Kamera je bila u komšijinoj garaži, i tačno je snimala moju kuću!
– Kako, sad, kamera u garaži?
– Doktore, verujte mi! Video sam kameru, ovoliku, tačno mene snima!
– Dobro, dobro – smirivao ga je lekar. – Možda je tu bila i neka kamera. Ali kako vi sve to objašnjavate? Zašto bi baš vas neko pratio i snimao?
– Zašto? E, to bih i ja voleo da znam! Ne znam zašto mene. Ja nisam ništa uradio. Ponekad nešto napišem, i to za malotiražne listove, i to je sve.
– Eto, vidite, znači da nema nikakvog razloga da vas neko prati – zaključio je Dok. – Da li ste razmišljali da vam se sve to samo učinilo?
– Doktore, sedam „bubica“, četiri čoveka iza mene na smenu, kamera u garaži! – uzrujao se čovek.

Psihijatar je davao sve od sebe.

– Samo polako, gospodine. Znam da vama sada zvuči neverovatno, ali se ljudima mnoge stvari mogu pričiniti. Verujte, meni svaki dan na desetine ljudi dolazi sa sličnom pričom. Prate ih, snimaju, posmatraju. I svima kažem isto: to je paranoja. Malo popuštanje živaca, i eto paranoje. Ali, to nije ništa strašno. Ja ću vam prepisati odlične lekove i uskoro ćete biti potpuno smireni i opušteni, a sve te čudne stvari nestaće netragom.

Čovek je nepoverljivo vrteo glavom.

– Doktore, svojim očima sam video! Pa nećete valjda reći da sam lud!

Doktor se iskusno nasmešio.

– Daleko od toga da ste ludi. Samo mala nervna kriza, ništa više.

Brzo je napisao recept.

– Evo, ove tablete će vas preporoditi, videćete. I sve će vam izgledati kao ružan san!

Čovek je i dalje nepoverljivo vrteo glavom, ali je uzeo recept.
– U redu, doktore, vi valjda bolje znate. Ali ja sam siguran da me prate!
– Dobro, dobro – bio je pomirljiv Dok. – Popijte vi lekove, dođite za mesec dana na kontrolu, pa ćemo videti.

Čovek je oprezno izašao iz ordinacije. Psihijatar je brzo podigao slušalicu.

– Halo! Soko ovde, dajte mi Orla. Halo, je li to Orao? Pa, dobro, ljudi, šta to radite?! Jeste li vi diletanti ili profesionalci?! Promenite ovome što je izašao pratnju, postavite nove uređaje i premestite kameru. I pripazite malo, ovaj je četvrti ove nedelje.

© Slobodan Simić

__________
Priča „Paranoja“ je objavljena u autorskoj knjizi Slobodana Simića: „Brod pacova“ (Gutenbergova galaksija, Beograd, 1999).
Овај унос је објављен под Приче и означен са , , , . Забележите сталну везу.