Ситне мисли: Мозгалице (761-780)

Ситне мисли - Мозгалице
761.
Срећа је кад сретнете особу својих снова,
па вам она и смех постану сапутници.
762.
Растем и моја срећа бива већа,
јер назирем да нам у потомству добро расте
и да су то ласте које најављују пролећа која ће трајати
док људска топлина не настани све делове света.
763.
Све што опстане у времену, припада њему
и онима који се нађу у њему
свесни да им је у аманет остављено.
764.
О лепоти и срећи могу говорити само они који су уживали у жуборима воде,
сјају белутака и кулама од песка, које је поветарац водио путањама птица
и који су сазревали уз љубав, песму и скидање звезда да би их вољеној особи дали –
који су и себе тим лепотама даривали.
765.
Сви дародавци треба да знају да за топлину којом нас дарује,
велико Сунце не тражи захвалност.
766.
Књига, осим што оштри вид и ум,
снажи, усмерава, уздиже и одржава.
767.
Лако је са брда видети.
Треба се на брдо попети.
768.
Кад човек застрани,
сви компаси то показују.
769.
Не пењите се људима на главе, јер тако нећете ништа видети.
А зађете ли у неке од њих, можда ћете прогледати.
770.
Све што долази и пролази, оставља траг.
Оно што остаје, траје.
771.
Препознај зло, и ноге ће те саме одвести на другу страну.
772.
Све што кажете, чује се.
Све што се чује, не мора се знати.
Све што се зна, не мора да је добро.
Само добро треба чути, знати и обзнањивати –
да би се лоше препознало и нестало.
773.
И када вам сви окрену леђа,
и кад вас напусте све наде,
не дижите руке од себе, ни на себе.
Излаз негде постоји,
и указаће вам се.
774.
Вода је вода ма колико далеко отекла.
Исто је и када је крв у питању –
можда баш зато што крв није вода.
775.
Што је човек мањи и његови светови су мањи.
Непостојањем свести о томе, његове „величине“ расту
сразмерно степену незнања и свести о величинама.
776.
У рукама поштених и смелих, параграфи су увек ломили топузе.
777.
„Ћорав“ судија, слепа и правда.
778.
Све је релативно док не постане изричито.
779.
Не узимајте књиге.
Читајте их!
780.
Све што није, јесте –
за оне који хоће да јесте.

© Пеко Лаличић

Овај унос је објављен под Мисли и означен са , . Забележите сталну везу.