Priče iz prve ruke #29 [Radmilo Đurđević]

ALFREDOVA NAGRADA

Naslućujete li o čemu ću da pišem? Slabo, slabo, vidim slabo vam ide. Dobro, znate valjda da je reč o Nobelovoj nagradi, zar ne. Iskreno, nemam ništa protiv ove nagrade. Naravno, niti protiv dobrog, starog gos’n Nobela. On je, čovek, učinio sve najbolje. Ostavio keš. Napisao nekoliko pravila i to je to. Stvarno vrlo velikodušno sa njegove strane. Svaka čast! Znači, gos’n Nobel nije problem. Problem su testatori. Nisu oni pravili neke velike greške. Ali, ruku na srce, nisu sasvim bezgrešni. Naročito kad su u pitanju političari-mirotvorci-dobitnici. Možda sam ja malo uvrnut, ali neke od tih nagrada meni izgledaju sasvim blesavo. Glupo je da sad nabrajam sva ta imena. Nije meni to namera. Iskreno, silno bih želeo da me gospoda iz tog fonda zaposle na mesto podsekretara za dodelu nagrade političarima. ’Ajte, molim vas, na jedan dan, onaj polarni mislim. Biće dovoljno. OK, nemam ja karijeru uspešnog srpskog činovnika. Ne daj Bože! Taman posla! Kad bi srpski činovnici dodeljivali Nobelovu nagradu, niko je za života ne bi dobio. Al’ nisam ja takav, verujte mi. Tako bih voleo da prionem na taj posao. Stvarno. Od srca. Iz duše.

Tako, primerice, sedim ja tamo negde i čekam kandidate.

– Dobar dan!

Ja spustim cvikere, odmerim kandidata od glave do pete, pa procedim:

– Dobar dan, izvolite, šta želite!?
– Znate, ja bih Nobelovu nagradu – malo snebivajući prozbori kandidat.
– Jel’te molim vas, vi bi nagradu, a šta ste vi po zanimanju, molim lepo!?
– Je l’ ja? – osvrne se levo, pa desno i onda značajno prošaputa: – Političar.
– Znači, vi ste političar, je l’ tako i želeli bi nagradu, jel’te?
– Ouu, jes, silno želim tu nagradu.
– Može, ali samo Alfredova nagrada, ako vam je po volji.
– Čekajte, šta je to sad, kad se promenilo ime, pa nema smisla, pa nije to isto, ne može to tako.
– Izvin’te, a što vama smeta Alfredova nagrada, pa to je kršteno ime gos’n Nobela.

Dotični političar počinje da se vrpolji, znoji se, naduva, skakuće kao ćevapče na roštilju. A ja? Uživam i gledam grdnika. Jok, nije mi ga žao. Nema govora. Ma gde, bre, na celom svetu ima čistog političara koji zaslužuje naziv mirotvorca. A zinuo za nagradu. To, fakat, postoji. Ali kome? Političarima nikako. Eee, zato uživam! On, mučan, jedva promuca:

– Što jes’ jes’, kršteno ime, ali, znate, konotacija…
– O čemu vi to, kakva konotacija?
– Pa eto, znate, nije to baš isto. Može biti da se protumači kao nagrada drugog reda iliti nižeg ranga. A kad me dohvate novinari, pa oni skotovi satiričari, a tek opozicija, uuuh! Izvin’te, a je l’ bi mogli nekako da uredimo da to ipak bude gos’n Nobelova nagrada.
– Vi bi da pregovarate gospodine – jedva dočekah.

I njemu oči živnuše, vide neku šansu u izgledu. Jak je pregovarač, razume se. Najzad, ipak je on političar:

– Zašto da ne! Dobri ljudi prave dobar dogovor.

Uključim ja svoj lični skener i lepo vidim. Ma, skoro da mu čujem misli: – More, daću mu ovo milionče. Šta me briga, jedno milionče više manje. Samo da bude Nobelova.

– Slažem se gospodine. Nego je l’ ste vi baš mnogo zainteresovani za tu nagradu?
– Ouuu jes! Svakako. Vrlo sam zainteresovan. Evo, spreman sam za svaki dogovor – reče on blistajući, a misli ode milionče.
– A iz koje ste ono države?
– Pa, iz više sile – procedi političar i sluti nekog bedaka.
– A kol’ko beše onaj vaš fond vojni, čini mi se baš veliki?
– Jeste, znate, situacija.
– Ok, znam, znam. Nego vi ste izvesno uticajan čovek, jel’te?
– Da, da – važno potvrdi političar.
– Vas zasigurno podržavaju vaša vlada, vaša partija i mnogi važni ljudi, zar ne?
– O daaa, imam njihovu punu podršku. Bliže se izbori, pa bi nam baš bila dobrodošla ova nagrada. Nije meni zbog mene, nego tako za sve nas. Razumete li?
– Sasvim, gospodine!

Eee, tu sam te čekao, mislim ja. Podignem važno obrve, naberem čelo, spustim cvikere i vrlo ozbiljnim tonom krenem svoju priču:

– Vidite, gosn’n Nobel je napravio jednu grešku. Ustvari, on je imao najbolje namere. U to vreme. Ali, promenilo se vreme a i testatori su malo brljali. Primerice, neke vaše kolege dobitnici baš su uznemirile gos’n Nobela. Bogami, pretilo je da izbije interplanetarni skandal. Đavo je već krenuo da uđe u igru. Stvar se bila ozbiljno zakuvala. Pošto je hrišćanstvu bilo stvarno više dosta skandala, umeša se Sveti Pera i nekako uspe da smiri gos’n Nobela. Nezgodna stvar. Eee, zato sam ja sada tu da se ne bi više uznemiravao gos’n Nobel. Ima tu još jedna sitnica. Znate, svi zaboravljaju na gubitnike. Lako je dobitnicima. Em prvaci, em pobednici, pa još dobitnici, je l’ tako? Tako je! Vi ste izvesno čuli za Srbiju?
– Svakako, ko nije čuo. Stalno prave neke probleme.
– Eee pa ta Srbija je jedan veliki gubitnik. Stogodišnji gubitnik. Niko više i ne zna šta sve nije izgubila. I narod, i teritoriju, i čast, i dostojanstvo i dušu je izgubila. Pa se nešto mislim, za vašu državu, za vas lično, za vaše prijatelje nije to neka cifra. Tek da pomognete toj mučnoj Srbiji. Malo, samo. Malkice. Gos’n Nobel bi se silno obradovao. Ništa ne bi imao protiv vaše nagrade. Evo, potpisujem.

Političar proguta knedlu veličine fudbalske lopte. Gleda me kao da sam sišao direktno sa neba.

– Koliko?
– Ma sića gospodine, sića. Desetak milijardica, samo. Dollars, naravno. Šta je to za vas, kolk’o za burek sa sirom, zar ne!

Aaa, kako vam izgleda? Zar nije simpatično? Pričam ja. Znate, možda me i zaposle posle ovog teksta. Možda me naša vlada progura nekako. Nadam se, što da ne!

Radmilo Đurđević

Овај унос је објављен под Приче и означен са , , , . Забележите сталну везу.