HLEB
Na prozore namaknuti kapci,
ispod streha čavrljaju vrapci,
a do vrata,
o, moj mili bože,
od kopriva, doći se ne može.
Svud okolo i memla i tama,
kuća prazna, opustela, sama,
a dom topli nekad beše nama.
Takvih kuća po selima dosta,
sva Srbija k’o ukleta posta.
S čeljadima ko zna šta se zbilo,
srpsko selo postade mrtvilo.
Al’ pitanje ne može po strani,
ko će hlebom Beograd da hrani?
Nek’ pšenicu sami sada sade
na terasi od stambene zgrade.
© Dragan Matejić
