Raspričavanje #42 [Mića M. Tumarić]

HRABROST I BEŽANIJA

Hrabar smo narod. Tako bar piše u istorijskim knjigama. Usmeno predanje veli da smo najhrabriji narod na svetu. I mnogo šire. Sve do Marsa i Jupitera. Zasad. Sutra… ko zna.

Oko mene svi govore da su hrabri. U horu. Kad su trezni. Još više kad su pijani. Čine to čak i deklarisane kukavice. Ispada da smo bili hrabri u davno prošlom, prošlom i sadašnjem vremenu. Bićemo, vele, to i u budućem. Amin!

Ja sam od malena zadojen hrabrošću. Moj otac se bojao majke i šefa. Strašno. Ali, to se ne računa. Bio je hrabar u svim drugim prilikama. I ja sam to nasledio. Čak sam dobio kompleks hrabrosti. Moji vršnjaci su dobijali kompleks zemljišta, stanova, vikendica, fabrika…

Čudo sam vam ja. Uvek sam hrabro stajao. Na vetrometini. U zavetrini. Kod kuće. Na poslu. Na ulici. A to me koštalo. Zaradio sam desetine prehlada. Razne bolesti. Nadobijao se šamara. Imam tri prostrelne rane. Dvadeset puta sam prebijen. Sa i bez razloga. Pet puta me udario automobil. Dva puta kamion. Jednom čak i dizalica. Gurali me u vodu. Podzemlju. Bacali sa sprata. Sve to zbog hrabrosti. Pomešane sa tvrdoglavošću. Balkanskom. Nikad nisam hteo da se povučem. Hrabro sam stajao. Obično na pogrešnim mestima. U pogrešno vreme.

Onda sam shvatio da sam retka zverka. U pogledu hrabrosti. Da baš hrabri često beže. A takvi su u većini. Zato za bežanje imamo mnoge reči. Možete zbrisati. Pobeći. Zdimiti. Zamagliti. Odmagliti. Otperjati. Neki će uhvatiti crtu ili štraftu. Bežanija se zove i tutnjavina, bež’te noge posraću vas, prekoplotanje, davanje gasa…

Za hrabrost postoji samo jedna reč. Valjda smo češće pribegavali bežaniji, mada to u knjigama ne piše. Ne spominje se ni u usmenim predanjima. Samo se u praksi primenjuje.

© Mića M. Tumarić

__________
Priča „Hrabrost i bežanija“ je objavljena u autorskoj knjizi Miće M. Tumarića: „Ludesno“ (Srpska knjiga, Ruma, 2003).
Овај унос је објављен под Приче и означен са , , , . Забележите сталну везу.