Бранислав Брана Црнчевић (1933-2011)

Brana CrnčevićКњижевник Бранислав Брана Црнчевић преминуо је 14. априла. Рођен је 8. фебруара 1933. године у Ковачици, а студирао је на Филозофском факултету у Београду.

Каријеру је почео у листовима „Јеж” и „Дуга”, а објављивао је колумне у бројним другим листовима попут НИН-а и „Политике”.

Прву књигу за децу „Босоноги и небо” објављује 1963. године, а потом и прву збирку афоризама „Пиши као што ћутиш”.

Током своје каријере писао је литературу за децу, романе, афоризме, приче, песме. Добитник је награде „Змајевих дечијих игара” за стваралачки допринос савременом изразу у књижевности за децу 1987. године.

Бо­ри­слав Ми­хај­ло­вић Ми­хиз је сма­трао да је Бра­ни­слав Бра­на Црн­че­вић (1933–2011), је­дан од че­ти­ри на­ша нај­ве­ћа са­ти­ри­ча­ра у дру­гој по­ло­ви­ни 20. ве­ка. Том са­зве­жђу још при­па­да­ју: Ду­шан Ра­до­вић, Вла­да Бу­ла­то­вић Виб и Ма­ти­ја Бећ­ко­вић. Они су зна­ли да је са­ти­ра – ба­ро­ме­тар сло­бо­де и да њен по­сао ни­је са­мо да на­сме­је чи­та­о­це, већ и да исме­је оно што је опа­ко и зло.

Са­ти­ра и ху­мор Бра­не Црн­че­ви­ћа, и кад за­сја­ји но­стал­ги­јом, окре­ћу­ћи се детињству, и кад пла­не гне­вом над оскуд­ном хра­бро­шћу са­вре­ме­ни­ка, сма­тра Ми­ро­слав Еге­рић, ули­ва се у онај леп низ на­ших са­ти­рич­них по­бе­да ко­је нас уве­ра­ва­ју да ни­је све про­па­ло, да су по­ду­хва­ти оп­ште па­ме­ти, ја­сног ви­ђе­ња ства­ри и љу­ди, при­хва­та­ња ри­зи­ка да се ка­же сво­ја ми­сао без ре­зер­ве и огра­ни­че­ња, не­што за­и­ста до­бро и оздра­вљу­ју­ће. Ве­ли­ка је ште­та што се тај сре­мач­ки бо­рац ућу­тао и што га не ви­ди­мо и не чу­је­мо на осве­тље­ној по­зор­ни­ци.

Ни­је га би­ло јед­но вре­ме, због по­ли­ти­ке. Те­ле­ви­зи­је су из­бе­га­ва­ле да га зо­ву, на­ро­чи­то у жи­ве еми­си­је, а из­да­ва­чи су пре­ста­ли да об­ја­вљу­ју ње­го­ве књи­ге. По­сле де­сет го­ди­на ћу­та­ња, на књи­жев­ну сце­ну вра­тио се књи­гом „За­ду­шни­це”, ко­ја је по­све­ће­на ње­го­вим при­ја­те­љи­ма: Ми­хи­зу, Цр­њан­ском, Зо­ра­ну Рад­ми­ло­ви­ћу, Сло­бо­да­ну Пе­не­зи­ћу Кр­цу­ну… За­хва­љу­ју­ћи Ми­ро­сла­ву То­хо­љу и ње­го­вој из­да­вач­кој ку­ћи „Игам”, Бра­на Црн­че­вић је, у крат­ком вре­ме­ну, об­ја­вио не­ко­ли­ко сво­јих но­вих књи­га, и не­ко­ли­ко ста­рих, као што су „Срп­ска по­сла” и „Днев­ник јед­ног…”. Та­ко се Бра­на Црн­че­вић вра­тио свом за­на­ту.

Ње­го­ве ко­лум­не у но­ви­на­ма: „Срп­ска по­сла” (Глас) и „Цр­на тач­ка” (Ку­рир), чи­та­ле су се и пре­при­ча­ва­ле. Чи­та­ле су се и ње­го­ве књи­ге, али га је књи­жев­на кри­ти­ка за­о­би­ла­зи­ла. Ње­му су би­ли ва­жни чи­та­о­ци, а кри­ти­ча­ре је до­жи­вља­вао као „ме­ђуп­си­хи­ја­триј­ску ста­ни­цу”. Кри­ти­ча­ри и пи­сци се пре­ма књи­зи од­но­се као де­ца. Кри­ти­чар твр­ди да зна шта је пи­сац хтео да ка­же, а пи­сац је то као фол раз­у­мео.

Че­сто се, при­чао је, бу­ди с мр­твим при­ја­те­љи­ма. Не­до­ста­је му Ми­ка Ан­тић, ко­ји је, удва­ра­ју­ћи се же­ни, мо­гао да по­је­де бу­кет цве­ћа. Не­до­ста­је му Ду­шко Ра­до­вић, до­бар и зао чо­век. До­бар за­то што је за при­ја­те­ља био у ста­њу све да ура­ди, а зао, јер ни­је под­но­сио не­да­ро­ви­те љу­де. Не­до­ста­је му Зо­ран Рад­ми­ло­вић ко­ји је го­во­рио: „Ти си из­во­ђач пи­сач­ких, а ја из­во­ђач глу­мач­ких ра­до­ва”. Не­до­ста­ју му Љу­бо­мир Му­ци Дра­шкић, Сло­бо­дан Ци­ца Пе­ро­вић, Сло­бо­дан Мар­ко­вић, Бо­ри­слав Ми­хај­ло­вић Ми­хиз, Бран­ко Пе­шић…

Ве­ро­вао је у те­о­ри­ју јед­ног лу­дог ру­ског ко­за­ка да чо­век не уми­ре пот­пу­но. Ка­да не­ко умре, ње­гов дар пре­ла­зи на оно­га ко је то за­слу­жио.

Бра­ни­слав Бра­на Црн­че­вић, аутор је афо­ри­за­ма: „По­ву­као сам се у се­бе, а они су ме баш ту че­ка­ли.”; „Од свих по­гле­да на свет – нај­жа­ло­сни­ји је по­след­њи по­глед на свет.”; „Чуо сам да ће су­тра би­ти бо­ље, а ја баш су­тра не­ћу би­ти ов­де”.

(Зоран Радосављевић, „Политика“, 15. априла 2011)

АФОРИЗМИ БРАНЕ ЦРНЧЕВИЋА

Пре рата нисмо имали ништа,
а онда су дошли Немци и уништили су све.

Тело сваког тиранина потопљено у народ
истискује онолико народа колико је тиранин тежак.

Наши преци живели су веома бедно,
а према најновијим подацима неки уопште нису ни живели.

Сви смо ми деца дезертера
из 1389. године.

Дижу се људи и руше споменици,
затим се дижу споменици и руше људи.

Способан човек одлази у четнике,
а враћа се из партизана.

Увек бих могао да се борим за неку велику ствар,
или за две-три мање.

Ако отаџбина захтева,
ја ћу поново остати жив.

Проверите свој патриотизам:
да ли вам је брат од стрица био у четницима од ујака?

Пре рата мој тата је био труо и стар,
данас је мој тата млад и здрав.

Због великог интересовања
историја ће примати нове историјске личности.

Био једном један велики човек,
а други пут није био.

Да сам слеп живео бих у свом мраку.
Овако, ко зна у чијем мраку живим.

Галилеј данас не би био убијен
зато што се Земља окреће,
али нашло би се нешто.

Злочинац се враћа на место злочина!
Шта жртва има од тога­?

Какву критику волите, одозго или одоздо?
По табанима, или по глави?

Кад се од човека прави ребро,
свако је бог.

Богаташи труле,
сиротиња цвета.

Могао бих да живим и боље,
али ме је срамота.

Пре рата имали смо лопове и жандарме,
данас, хвала богу, жандарма више нема.

Зашто Луј XIV није правио више намештаја у свом стилу
кад га марксисти толико траже?

Чуо сам да ће сутра бити боље,
а ја баш сутра нећу бити овде.

Ми имамо најсавршеније иностранство на свету.

Сви су нам крајеви напредни,
само нам је средина заостала.

Ми се никада не враћамо на нешто старо,
увек се враћамо на нешто ново.

За сваког убијеног родољуба
тражимо сто немачких туриста.

Сваког дана гледам како мале слабости
једу велике успехе.

Бог је био изненађен кад је чуо да га нема,
ја сам се запрепастио кад сам чуо да постојим.

Отишао сам у бољи живот.
Враћам се за пола сата.

Ја немам заслуга,
мени је све плаћено.

Рад је од човека направио мајмуна,
а једном се догодило и обрнуто.

Песимиста се с разлогом плаши
да ће га оптимиста у животном заносу,
без разлога, појести.

Како да верујемо човеку
кад претке држи у кавезу,
а потомке у неизвесности?

Му чувамо братство и јединство
чак и од своје браће.

Никада не бих живео у Тексасу.
Хоћу да знам ко ме је убио.

Интелигенција им је у рукама.
Шта им је у глави?

Филозофи су огорчени,
али филозофија се слаже.

У праву је само онај
који то не мора да доказује.

Добар вођа тражи било какав,
може и мали, народ –
државу поседује.

Данас сам опет видео Устав.
Боже, како се изменио од када смо се
јуче последњи пут видели!

Кад би Маркс устао из гроба…
То би било чудо!

Цео свет је напредан.
Сви чекамо бољи живот.

Историја: велике силе свакога дана
бију неког малог агресора.

Револуционар је човек који је променио власт
више него она њега.

Убедили су ме,
али им не верујем.

Мрав ради, тегли, и од њега није постало ништа,
а мајмун се зезао по дрвећу и од њега је постао човек.

Волите мале људе
и играјте се њима.

Откад сам чуо шта мислим
не верујем у то што чујем.

Где си, оче, да ми и ти даш савет
који нећу послушати?

Неписмени не воле Фокнера.
За њих би требало штампати нешто лакше.

Како да не будем срећан?
Где год погледам све мој до мојега.

Да ми је средина боља,
био би ми бољи и крај.

(из „Историје афокалипсе“ – антологије српског сатиричног афоризма, Александра Баљка, Београд, 1987)

Послао: Александар Чотрић

Овај унос је објављен под Дешавања, Нешто више и означен са , , . Забележите сталну везу.