Књига: „Добро јутро, колумно“

Добро јутро, колумно

РЕЦЕНЗИЈА
Проф. др Зорица Турјачанин:

ЛИЈЕК ШИРОКОГ СПЕКТРА

Афоризамје лијек за више болести,
само га не може свако прописати.
Милад Обреновић

Некад је Душко Радовић, путем радија, гласом позивао своје успаване суграђане да се пробуде (Добро јутро, Београде). Данас то чини Грујо Леро гласилом – зборником афоризама и хумористичких прилога Добро јутро, колумно.

Читаоцима, али и слушаоцима (приложени текстови могли су се чути уживо на 7. Бијељинском фестивалу хумора и сатире, одржаном 1. априла 2010. године, на Свјетски дан шале) представила се својим радовима дружина – иако не мала, али зато одабрана. Већ летимичан поглед преко „списка станара“ ове куће смијеха и горчине (Бојан Богдановић, Борислав Богдановић, Миладин Берић, Живко Вујић, Срђан Динчић, Раде Ђерговић, Слободан Живановић, Драган Илић, Драгутин Јокић, Момчило Копривица, Стеван Којић, Ранко Лаловић, Грујо Леро, Саво Мартиновић, Екрем Мацић, Митар Митровић, Милан Ј. Михајловић, Јово Николић, Милад Обреновић, Драган Рајичић, Рабош Ракијавели, Васил Толевски, Станислав Томић, Љубомир Ћорилић, Ненад Ћорилић и Александар Чотрић) открива нам да је састављачу успјело да окупи не само ствараоце са једне и друге стране Дрине, него и писце из земаља насталих распадом Југославије, али и наше сународнике из дијаспоре (Горан Мракић из Темишвара) који игром судбинских и историјских околности имају другу домовину, али су духом и језиком неотуђиво везани за отаџбину предака.

У избору су заступљени како ветерани – тако и јуноше, тек стасале да припашу афористичарско оружје. Јер, у овој врсти исказа искуство је изузетно важно, али и младост има своје „стратешке предности“. Да би настао добар афоризам, потребно је посједовати оштро око, гипку мисао, убојиту ријеч и – „срце у јунака“ (јер никад се не зна…). Задатак афоризма је да указује на негативности – како друштвеног система, тако и свих облика девијантног људског испољавања, да реагује, буди утрнулу свијест и покреће акцију. Афоризам – максимално сажет, а покренут незаустављивим изливом интелектуалне и емоционалне енергије – погађа као метак из цијеви. Он је сав експлозија. Снагом учинка далеко иза себе оставља пословицу или сентенцију (гному), са којима је у сродству.

Пословица, познато је, у концизном облику исказује искуство живота и постојања колектива, искуство које се вијековима предавало у насљеђе од покољења покољењу, при чему је вријеме, попут вјечите ријеке, глачало оштро камење, преображавајући га у лапидарно савршенство облутка. Пословице су „производи“ неограниченог рока трајања, а њихов „потписник“ је анонимни (свевремени) народни колектив.

Афоризам, пак, настаје из „додира са актуелношћу“. То је ауторски исказ, изречен са пуном личном одговорношћу – упућен не некаквој апстрактној заједници, него конкретном појединцу који се све теже сналази у свијету пуном неправде и насиља, човјеку који губи оријентацију и запада у апатију… Афоризам позива на буђење, освјешћење и развијање хуманистичких застава.

Афоризам је огледало пред којим вријеме не може да сакрије своје ругобно лице.

На удару афористичара су они који „ведре и облаче“, који својом неодговорношћу и неспособношћу загорчавају живот малих људи. Њихова кратковидост, похлепа (Драган Рајичић: Министри у новој влади изванредно су се снашли. Већ у првих сто дана власти решили су све своје проблеме.) и морална ерозија (Д. Рајичић: Министрима који су ухваћени у лажи и крађи треба дати нову шансу. Можда знају још нешто да раде.) не само да су им уништили кредибилитет легитимних заступника, него изазвали и гнушање оних захваљујући чијим гласовима су се дочепали својих скупих фотеља (Јово Николић: Не само да имамо политичаре какве свијет није видио, него ни наш народ не може очима да их види.).

На мети је и попустљивост владајућих гарнитура према понижавајућим захтјевима свјетских моћника (Миладин Берић: Неко неупућен би можда помислио да смо окренули леђа Западу. Не, то смо се ми нагузили.; Милан Ј. Михајловић: Имамо слуха за нова светска кретања. Играмо баш онако како свирају.), али и апсурдност њихове „политике“, често трагично уплитање у судбину малих народа (Живко Вујић: Кад Срби (с једне стране Дрине) помажу Србина (с друге стране Дрине) – то стварно угрожава америчке интересе у Русији.)

Ипак, витезовима оштрог пера најближа су насушна егзистенцијална питања малог човјека, коме су ускраћена људска права и који – у доба свјетске економске кризе и глобалног осиромашења – једва саставља крај с крајем и за кога је пуко преживљавање врхунска умјетност.

Демократија – у својој иронијској конотацији (Бојан Богдановић: Немамо демократију. Овдје држимо само домаће производе; Раде Ђерговић: Нема нам помоћи. У демократији смо до гуше; Слободан Живановић: Демократија се развија: јачају службе обезбјеђења.) – и контејнери најфреквентније су ријечи овог афористичког колажа „нашег доба“ лишеног свог „јунака“.

Контејнер је постао центар слике, „сувенир“ преко кога су се излили жуч и мастило бројних аутора (Бојан Богдановић: Шта раде пензионери у контејнерима? Роваре, роваре.; Раде Ђерговић: Изнајмио сам контејнер у добростојећем насељу. Има се, може се.; Исти аутор: Држава је почела да реализује социјални програм. Испред сваке зграде постављан је контејнер.; Екрем Мацић: Да су донације равномјерно распоређене, сваки пензионер би имао свој контејнер.; Милад Обреновић: Док једни пуне конта, други празне контејнере).

Емотивно разапет између очаја и једва пригушеног крика (Бојан Богдановић: Гдје год у Босни закопаш – видиш да је човјек наше највеће богатство.), од крвавог угрушка болног памћења историје која нас ничему није научила или из које ми, вјечити понављачи, ништа нисмо закључили (Бојан Богдановић: Прво су они запалили наше село, а онда смо ми отишли њима у узвратну и радну посјету.), од аутоироније на рачун властитог мита, па све до шала (Срђан Динчић: Нисам крив за пожар. Учитељица ме наговорила да загријем столицу.), гегова, досјетки, смијешних котураљки, карамбола смисла изазваног игром ријечи – афоризми које је Леро уврстио у свој зборник показују своју изузетну предметну ширину, виталност, актуелност, вишеструку намјену, најзад учинковитост превентивног средства против пандемичног ширења кризе поноса и хуманитета.

Афоризам се лако памти и ефикасно преноси. Он рачуна са латентним људским памћењем, у својој формулацији алудира на неко претходно читалачко искуство (Раде Ђерговић: Вођа је заслужио да бар једна слепа улица понесе његово име.), најчешће на народну пословицу  (Момчило  Копривица:   Сложна  браћа  кућу граде – а несложна Босну и Херцеговину.) или максиму (Живко Вујић: Коцка је бачена. У шољицу кафе.; Станислав Томић: Човјек је човјеку вук. Да не би био овца.), итд.

Афоризми представљају централни, а, према нашем суду, вреднији дио Лерине Колумне. Поштујући чињеницу да су шаљива народна пјесма и прича дио усмене традиције, а да су у области умјетничке сатиричне поезије код нас постигнути врхунски резултати (Змај, В. Илић и др.), Леро је странице свог зборника уступио творевинама различитог профила, духа и нивоа литерарне остварености. Показало се и овом приликом да разноврсност радује (variatio delectat), те да ће, зависно од свог укуса и афинитета, читалац моћи да пронађе „стварчицу“ по својој мјери, за тренутке опуштања или разбибриге, све рјеђе у нашим тмурним животима.

Тако, на примјер, Саво Мартиновић у „Живом инкубатору“, у анегдотској форми, прича о „узбудљивим доживљајима“ Вида Јокова који је као јединац, окружен бригом седам сестара, цијели свој вијек провео премјештајући се с једног лежаја на други, не штедећи се у лежању, од јутра до сутра. Вијест да се Видо најзад запослио одјекнула је као гром из ведра неба и сви су је примили са значајном дозом чуђења и невјерице. На крају се све, ипак, разјаснило. Видо је добио посао, радно мјесто на којем је могао да покаже свој таленат и своје значајно претходно искуство. На перадарској фарми његов задатак је да – лежи на јајима.

Предлажем издавачу да зборник афоризама и хумористичких текстова Добро јутро, колумно Грује Лере прихвати за објављивање.

Б. Лука, 28. фебруара 2011.

Овај унос је објављен под Књиге и означен са , , , , , . Забележите сталну везу.