Priče iz prve ruke #26 [Miroslav V. Čavić]

KO ČEKA TAJ (NE) DOČEKA!

Jedna naša stara poslovica kaže: – Ko čeka taj dočeka. Možda je tako nekada i bilo, ali sada ta poslovica više puj pike ne važi. Ima mnogo onih, koji nešto pokušavaju da dočekaju ali im se taj trud, često izjalovi. Ništa ne dočekaju. A ima i onih koji nikada ništa neće da čekaju, nego im se sve ostvaruje onako natenane. Malo moć, malo premoć, malo mito, malo korupcija i eto ti ga na. Sve potaman. I vuci siti i ovce na broju. Kako imam običaj da kažem. A ovi prvi što li to sve iščekivaju, a često ništa i ne dočekaju. Verovatno ne koriste sredstva za podmazivanje. A tamo gde ne podmažeš, zna se. Točak sreće, škripi li, škripi i na kraju stane. A jedna druga poslovica kaže, bolje se roditi bez onoga, nego bez sreće.

A šta li sve čekaju i čemu li se nadaju oni koji su se rodili bez sreće?

Neko čeka da ga vrate na posao i sve uplate penzionog i taman kad mu to obećaju, a ono gle čuda, sve isparilo. Isti portir, a drugi direktor. Ista portirnica, a drugo preduzeće. Tužio bi, ali više nema koga. A istrage su u toku, u preteranom roku.

Neko se trudi i znoji, da dočeka diplomu, a kad je i dočeka, a ona više ne važi. Kažu nije verifikovan fakultet. Promenio se ministar, promenio se i obrazovni sistem.

Neko čeka li čeka na red kod sveopšteg doktora ili kod običnog specijaliste, i taman kad je skoro stigao na red, umre preko reda.

Neki jedva dočekaju zubnu protezu, da se onako ljudski najedu, kad hoćeš vraga, sve poskupilo. Potrošačka korpa taman za one bezube i slepe. Za one što u nju ne bulje i za one što satima žvaću i ne trude se da to i progutaju. Tako bar duže jedu ono čega više nema.

Neko čeka zaostale plate pa sa kolegama na ulici pozdravlja sa pitanjem: – Je li, koliko ih ti nisi primio? To im dođe kao neki znak raspoznavanja. Ko duže čeka plate, kraći mu je fitilj. A kome je kratak fitilj, brže i puca. A kad pukne, lako može da udari tupim predmetom. Takve treba izbjegavati, zbog lične bezbjednosti.

Neko jedva čeka da se reši kredita, da ispliva iz dugova, i baš kad mu to nekako i uspije, tada objave udarnu vest, da je otanjio državni budžet. Budžovani ga razbucali. Tad navale poreznici. Oporezuju i ono što imaš i ono što nemaš, i ono što nikad nisi ni imao, i ono što nikad nećeš imati. Kako je krenulo oporezivaće i nekretnine kao npr. hemeroide i čir na davaestercu, a od pokretnina šećer i pritisak.

Neko čeka čvršći stav, zaduženog organa za neka intimna podpitanja, da bi skočio na subjekat, i tako čekajući, subjekat bio nestrpljiv i prešao u konkurenciju. Tamo su stavovi uvek čvršći i maštovitiji. Čeka se stvarno mnogo toga. A šta će se dočekati to se već zna. Što bi naš narod rekao: jedan preko dva.

Ali od svega toga, bilo kako bilo, svi zajedno čekamo ulazak u Evropsku uniju. Samo se bojim da do tada svi ne postanemo mumije. Jer samo one, opšte je poznato, niti zevaju niti prde. Šta se trenutno za nas ne bi moglo reći. Pa ćemo malo popričekati. Evropa ima svoja pravila, a mi svoje istrenirane čekače. Nek’ se vadi kom’ dojadi!!!

Miroslav V. Čavić

„Najtačnija satirična priča“ sa 10. konkursa humora i satire – Mrkonjić Grad 2011, povodom 1. aprila – Dana šale i zbilje, na temu: – S čime u Evropu?

Овај унос је објављен под Приче и означен са , , , . Забележите сталну везу.