Интервју: Грујо Леро – Имамо излаз, само су решетке уске

Grujo LeroГрујо ЛЕРО, пјесник и афористичар

Лична карта:

Датум и место рођења: 26. јул 1949, Високо (БиХ)
Студије: Филозофски факултет (одсјек: Југословенске књижевности и српскохрватски језик) у Сарајеву
Запослен: у Бијељини – лектор у Новинској агенцији РС  – СРНА
Пише: сатиру и поезију

Рођени сте недалеко од Сарајева, а тренутно живите у Бијељини. Да ли је то једна од многих последица рата у бившој Југославији?

Рођен сам у посљедњој години прве половине прошлог вијека у Социјалистичкој Републици Босни и Херцеговини, у мјесту Високо, 30-ак километара сјеверно од Сарајева. Основну школу и гимназију завршио сам у родном градићу, а у Сарајеву Филозофски факултет (студијска група: Југословенске књижевности и српскохрватски језик). Кроз своју бурну историју, од деветог вијека наовамо, Срби се стално селе (само сеоба Србина спасава = четири  С). Примитивна бића развијају се диобом, а Срби сеобом! Никад нису ни престајале хајке на нас. Мало предахнемо, па наставимо путовање за Чарнојевићем: као зец пред ловцима – до сљедећег грма.

Двадесетак година сам био професор у средњој школи, једно вријеме и просвјетни надзорник. У гимназијској клупи почео сам писати стихове (1997. објавио збирку пјесама “Изгубљени завичај“). Члан сам Удружења књижевника Републике Српске (РС), које је колективни члан Удружења књижевника Србије (УКС).

Након потписивања мировног споразума (“Хвала драгом Дејтону, па више нисам избјеглица. Сад сам расељено лице“) 1995. из Сарајева сам доселио у источни дио РС – у Бијељину, гдје сам запослен (лектор) у Новинској агенцији РС  – СРНА.

Од када се бавите хумором и сатиром?

У вријеме НАТО бомбардовања Србије – 1999. године – написао сам први афоризам (“Шта ће трутови кад остану без матице?“), а онда други (“Ђи-ха, ђи-ха – џихад.“), па трећи: “Имамо излаз, само су – решетке уске“. И све тако редом. Сада се не могу зауставити и да хоћу.

Године 2001. објавио сам књигу афоризама “То исто, али мало друкчије“, а онда цијелу серију зборника афоризама и хумористичко-сатиричних пјесама: “Књига смијеха“ (2006), “И вријеме нас узело на зуб“ (2007), “Шекспире, молим једну виљемовку“ (2008), “ И посљедњи Мохиканац је испред нас“ (2009), “Пљачка им материна“ (2010) и “Добро јутро, колумно“ (2011). Једноставно, “навукао“ сам се на ову – обликом најмању – књижевну врсту. Мото мог посљедњег зборника: “Афоризам је метак који прође кроз будалу, а погоди паметног“.

Како бисте окарактерисали сатиру на простору бивше Југославије, али и ову данашњу из бивших република? Имате ли увид у оно шта се дешава у свакој земљи понаособ или сте везани једино за Републику Српску и Србију?

Послије ратних догађаја, који су почели деведесетих година прошлог вијека, у државама насталим распадом Југославије – евидентно је да је афоризам у експанзији. Што се тиче Републике Српске, хумор и сатиру почело је писати десетине “нових“ аутора, а примјетно је да ову кратку прозну форму његују и они који су се раније бавили другим књижевним родовима и врстама. Најпотпунију слику тренутног стања на пољу сатире на просторима “западно од Дрине“ најбоље даје Антологија афоризама у БиХ “Протести мождане масе“ (2007), коју је саставио Јово Николић. Он је у овај избор уврстио чак 64 аутора из БиХ. Већ и сам тај број потврђује да се сатиричари из РС, односно из БиХ, налазе у самом врху по квалитету литературе коју пишу. Одмах иза хумориста и сатиричара из Србије, земље из које су чак три аутора (Александар Баљак, Растко Закић и Александар Чотрић) заступљена у антологији “Гиријев водич ка свјетским великанима афоризма“ (Блумсбери, Њујорк, 2007). Црна Гора има заиста квалитетних сатиричара, Македонија такође.Очито је да Хрватска и Словенија немају ни тако велики број афористичара као поменуте државе, а нити се намећу посебним квалитетом. Овај закључак изводим на основу прилога који су у току посљедњих десетак година објављени у штампаним и електронским часописима (Етна, Носорог, Жикишон, Македонски остен, СатирАрт, Монтенегрина…).

Опишите укратко Међународни фестивал хумора и сатире“, који ево већ осму годину организујете у Бијељини!

Основао сам Удружење афористичара “1. април“, чији сам – кажу – најсмјешнији предсједник. Од 2004. сваке године у Бијељини – поводом Свјетског дана шале – организујем сусрете сатиричара. У почетку је било само нас десетак из РС (Јово Николић, Грујо Леро, Миладин Берић, Живко Вујић, Милад Обреновић, Небојша Боровина, Слободан Живановић, Ранко Лаловић, Драган Илић, Станислав Томић…) и неколико из дистрикта Брчко (Стеван Р. Стевић, Недељко Блажић, Бранислав Рибар, Ненад Несторовић…). Наредних година придружили су нам се из Србије: Александар Чотрић, Митар Митровић, Саво Мартиновић, Душан Пуача, Милан Ј. Михајловић, Љубомир и Ненад Ћорилић, Раде Ђерговић, Миливоје Јозић, Срђан Динчић, Борислав Богдановић, Драган Рајичић, Стеван Којић…). Из Федерације БиХ Екрем Мацић и Бојан Богдановић. Три пута гостовао је Васил Толевски (Македонија). Позиван је и Веселин Зидаров из Бугарске…Ове године долазак су потврдили Александар Баљак и Владица Миленковић, а из Румуније Валериу Бутулеску, Горан Мракић, Јадран Кланица и Горан Мишковић…

Спремни сте да покренете сарадњу са српским сатиричарима из Румуније, али такође и са румунским ствараоцима. Како сте дошли на идеју да их позовете да гостују код вас?

У октобру прошле године на 8. београдском Сатира-фесту наступила су чак четири  сатиричара из Руминије (В. Бутулеску, Г. Мракић,  Г. Мишковић и Ј. Кланица). Након фестивала домаћини из Београдског афористичарског круга  позвали су нас на вечеру на Скадарлију. Ту смо се људски дружили и зближили. Одлучио сам да их преведем преко Дрине “зеленике“.

Јесте ли упознати са нечим што има везе са српским живљем у Румунији? У којој мери у РС се зна о постојању наше заједнице?

Бањалучки часопис “Носорог“, који је већ ушао у другу деценију “живота и рада“ одавно је у РС почео да објављује прилоге Срба из дијаспоре. Конкретно, за Горана Мракића чуо сам још 2005.године,  када је као 26-годишњак добио веома високо признање – Домановићеву награду. Сад му честитам и младог Виба. Срби из дијаспоре и матице повезани су према принципу “спојених судова“. Читам (највише на сајту А. Чотрића) о честим посјетама Темишвару писаца из Србије, преводу књига наших писаца на румунски језик, о њиховим промоцијама, о антологијама…

Како бисте оценили сарадњу са матицом Србијом, што се тиче културе, али и у другим областима?

Послужио  бих се народним изразом мајка Србија да што сликовитије истакнем чврсту сарадњу Београда са његовим притокама: десном – Темишваром и Бијељином  – с лијеве стране. Сваким даном и у сваком погледу размјена и материјалних и културних добара између матице и дијаспоре све је шира. А што је коло веће – боље се окреће!

Реците нам понешто о Вашем стваралаштву. Шта сте објавили, где сте били заступљени, с ким сте сарађивали?

Давно сам објавио “рат“ неписмености, јер сам професор српског језика. Посљедњу деценију и по искључиво обављам послове лектора – на само у Новинској агенцији РС – СРНА. Потписао сам се као уредник на стотињак наслова из књижевне умјетности (посебно поезије) и на исто толико  уџбеника, магистарских радова и докторских дисертација…И опет сам успио објавити осам ауторских књига. Плодан писац из плодне Семберије, зар не? 

Објављивао сам поезију, епиграме и афоризме у бројним листовима, ревијама и часописима (Наши дани, Мостови, Путеви, Одјек, Луча, Стварање, Траг, Књижевне новине, Нова зора…). У посљедње вријеме у електронским часописима и интернет страницама. Ускочио у бројне зборнике и антологије (Ј. Николића, Д. М. Петровића, Ђ. Оташевића, В. Толевског…).

Рецензент моје пјесничке збирке био је Рајко Петров Ного – што довољно говори о томе какву лирику пишем, а моје афоризме представљали су Вишња Косовић, Милован Вржина (“Ошишани јеж“ био је издавач прве књиге), др Зорица Турјачанин, мр Драган Тепавчевић…

Како бисте у неколико речи описали град у којем живите и какви су интеретнички односи после рата?

“Благо избјеглицама: Оне не умиру – оне само преселе“.

Кад су многа сарајевска насеља, према одредбама Дејтонског мировног споразума, припала Федерацији БиХ, кроз јануарску мећаву преко Романије укључио сам се у егзодус Срба, према Истоку, и зауставио се у Бијељини. У завичају кнеза Иве од Семберије, испод Мајевице, гдје је рођен Филип Вишњић – наш Хомер, посљедњи српски аед, кога помињем у једном афоризму („До сада би и Филип Вишњић видио колико нам је сати“). Ево како сам у једној реченици описао град у који сам доселио: „Бијељини не треба море кад има двије ријеке и Пет језера.“ (Ријеке су Сава и Дрина, а назив једног насеља је „Пет језера“).

Међуетнички односи овдје су добри. Окупљамо се у бројним удружењима грађана, тзв. невладиним организацијама, чија је сарадња заиста на завидном нивоу. Овај начин „мирољубиве активне коегзистенције“ прокоментарисао сам афоризмом: „Суживот ми се увукао и у брак. Сад жена и ја живимо једно поред другог“.

Какво је стање Срба у БиХ?

Сарајлије знају: “У ТитивоЈ је горјела вјечна ватра. Између њених народа и народности“. А данас – ми Срби у БиХ – имамо мили нам ентитет – Републику Српску. Политичари стално понављају став да је то бољи дио БиХ. Без проблема сваког дана Срби одлазе у ФБиХ, нарочито ми којима су куће и друга материјална добра остали тамо. Сарадња на плану културе као да није ни прекидана (из ФБиХ – Екрем Мацић из Коњица и Бојан Богдановић из Зенице – неколико година заредом учествују на априлским сусретима афористичара у Бијељини).

Која је Ваша највећа неиспуњена жеља?

– Неиспуњена жеља? Да добијем Нобелову награду за књижевност. Зашто не? Знате како би тај новац – мени избјеглици – добро дошао. Јер: „Избјеглица никако да састави крај са – родним крајем“.

Шта бисте за крај поручили Србима у Румунији?

(Хоћу да се нашалим): Нека и Срби из Румуније успоставе специјалне и паралелне везе са Србијом – као што што смо то ми остварили у РС. Ево, зар није лијеп примјер братске сарадње тај што је Удружење афористичара

„1. април“ из РС позвало Горана Мракића, Јадрана Кланицу и Горана Мишковића из Темишвара да буду гости 8. Међународног фестивала хумора и сатире „Бијељина 2011“, који ће бити одржан 8. априла. То је мој допринос успостављању специјалних и паралелних веза између писаца из РС и вас из Румуније. Добро нам дошли у Семберију равну преко – како рече видовити Филип Вишњић – „племените међе“.

“Благо Дрини! Она је увијек у току“.

Интервју са Грујом Лером водио је афористичар Горан Мракић у име српске заједнице из Румуније, а поводом њиховог гостовања у Бијељини на 8. међународном фестивалу хумора и сатире. Интервју је објављен у локалним новинама из Темишвара.

Овај унос је објављен под Интервјуи и означен са , , , , , . Забележите сталну везу.