Raspričavanje #37 [Goran Kljajić]

DIVNA STVORENJA

Djeca su divna stvorenja, za razliku od starijih. Eto, neki dan, idem ja ulicom, kad ispred mene desetak divnih mališana od četrnaest-petnaest godina, pa me jedan pristojno oslovi:
„Matori, daj lovu!“

A da je bio neki stariji, rekao bi grubo:
„Pare ili život!“

Ali djeca su divna, neiskvarena stvorenja. Tako, pošto ja nisam imao para, ni oni mi nisu uzeli život, toliko su neiskvareni. Samo su me prebili lancima. Dok sam ležao u lokvi krvi, naišli su neki momčići i curice, i pošto su djeca ljubopitljiva i sklona istraživanju, odmah su me primjetili, i krajnje ljubazno mi se obratili, i to još, onako, u prolazu:
„Drtino stara, što ležiš nasred ulice! Ne može se proći od tebe!“

Dirnut ovim, a još više dirnut od prethodne grupe, nisam nalazio snage da se zahvalim.

„Matori je pijan, pusti ga.“
„A poslije im omladina ne valja.“
„Jesam vam rekla da ne uzimamo alkohol. Praviš svinju od sebe. Samo drogu.“

A ne samo što su mi se lijepo obratili, nego su mi posvetili i pažnju ukazavši mi prvu pomoć. Nježno su me bacili u obližnje grmlje da ne smetam na trotoaru. Bio sam im zahvalan. Ni moji najrođeniji ne bi iskazali toliko pažnje. Ali to su djeca, naivna, neiskvarena, nekoristoljubiva, puna ljubavi.

Još sam ležao kad sam osjetio nježni udarac u rebra, koji je bio toliko topao i ljudski, da iako sam ja matora otupila drtina, izmami iz mene jedan jauk oduševljenja. Ili bar zadovoljnog ječanja, ne sjećam se najbolje. Senilnost, šta ćeš.

„Čiča, ovo je moje radno mjesto! Nema ovdje spavanja! Plati, ili se kupi!“

Nekako se okrenem, doduše samo glavu, kad vidim, koliko mogu kroz natečene kapke, milo jedno stvorenje, od trinaest, možda četrnaest godina, a već „dama“. Gledam ja nju, tako, nepristojno, ležeći, a ona se opravdano ljuti:
„Diži se, imam mušteriju!“

A ja još ne nalazim snage za pristojnost.

„Diži se, ili ću da zovem pajtaše!“

Tu mi se pristojnost povratila.

„Nemoj ćere, nemoj ako Boga znaš“, promrmljam polako se pridižući.
„Šta se na Boga pozivaš, a ovamo se valjaš kao svinja“, pomalo mirnije reče dobro dijete.
„Eh, ćere“, mrmljam ja, „šta ja o Bogu znam. Mene su ateisti vaspitavali, nisam ja imao vjeronauku u školi, zato sam ovakav“, mrmljam ja, mrmljam, i teturam niz ulicu.
„Čiča, navrati nekad“, doviknu nezlobivo dijete, „ako imaš love.“

A ja odoh niz ulicu. Sve polako, držeći se za zidove.

„Fiksa se stari, kad ti kažem“, reče jedan dječak u prolazu. „Tako i ja idem kad uzmem dozu.“

A ja ne mogu ni da mu se zahvalim, toliko sam ogrezao u svojoj odrasloj samoživosti. Dijete hoće da sa mnom podjeli iskustva života, da mu ja prenesem svoja saznanja, da ga ohrabrim i uputim, a ja samo šutim. I teturam.

Jedan manji hor desetogodišnjaka, mislim da ih je bilo petoro-šestoro, složno mi otpjeva:

„Bolje biti pijan
nego star!“

Sigurno da me ohrabre, toliko su djeca nesebična. A jedna me djevojčica gurnu, s leđa, zato što se nisam naklonio. Ali ne samo da sam ja necivilizovan, nego mi ni prilike ne idu na ruku. Ne uspjeh da se naklonim, ni na glavu, ni pa leđa, jer mi se ispreči bandera.

Držim se ja za banderu, skoro da ćy da plačem od sreće, a djeca odoše. Nije horsko pjevanje za stare konje. Imaju puno pravo. Nije to za mene, djeca su lijepom okrenuta, a mi smo matori svo zlo svijeta pokupili. Barem ja.

Eto, tad, bila je već davno prošla ponoć, na ulici nikog odraslog, samo djecu možeš da vidiš, a ja ti ce teturam, teturam. Pa šta djeca da zaključe, nego da sam ološ. Da nisam, odavno bih bio kod kuće.

Otvori mi desetogodišnji sin, koji je gledao porniće, uzbudi se dijete, što ga prekidam, a možda i što me vidi, i još onako na vratima, razdra se da čitav komšiluk zna kakva sam ništarija:
„Kevo, matora mrcina je opet pila, umjesto da rinta!“
„Samoživi stvore“, vrisnu žena iz sobe.

Pored mene prođe Pero električar i prezrivo me pogleda. Zbilja, ništarija sam. Ništa nisam mogao da kažem u svoju odbranu, samo klonuh u krevet.

Dok mi se mutilo u glavi, čuo sam ženu:
„Opet ćeš da iskrvariš posteljinu, dokle ću ja da dirinčim za tebe!“

I sina, kako majku brani:
„Kevo, što ga ne izbaciš!“

Magla mi se pojačavala ali sam ipak bio svjestan koliko sam ja loš čovjek. Hoću da se popravim. Učiću od djece, zadnje je čega se sjećam.

A poslije mi je pao mrak. Kažu da je bilo grozno i pogledati.

© Goran Kljajić

__________
Priča „Divna stvorenja“ je objavljena u autorskoj knjizi Gorana Kljajića: „Najbolji smo“ (Tale, Banja Luka, 2004).
Овај унос је објављен под Приче и означен са , , , . Забележите сталну везу.