Интервју: Грујо Леро (СРНА, 30.03.2011.)

ЛЕРО: И КАД НИЈЕ ИЗБЈЕГЛИЦА, ПРОФЕСОР ЈЕ РАСИЈАНО ЛИЦЕ

Grujo LeroПјесник и афористичар Грујо Леро већ осам година заредом у Бијељини организује Међународни фестивал хумора и сатире поводом 1. априла – Свјетског дана шале. Свој смисао за сатиру, ведар дух и потребу за увесељавањем других дијели у свакодневном сусрету са драгим људима и на тај начин „озбиљно“ пркоси данашњим тмурним временима. Већ традиционално у Бијељину позива најбоље хумористе и сатиричаре из бивших југословенских република и региона

РАЗГОВАРАЛА: Мирјана Танасић

БИЈЕЉИНА, 30. МАРТА /СРНА/ – Грујо Леро у интервјуу Срни, говорећи о свом животном путу, у афоризмима повлачи паралелу између судбине појединца и народа на немирним балканским просторима:

– Рођен сам у посљедњој  години прве половине прошлог вијека  у Социјалистичкој Републици БиХ, у мјесту Високо, 30-ак километара сјеверно од Сарајева. Основну школу и гимназију завршио сам у родном градићу, а у Сарајеву Филозофски факултет (студијска група: Југословенске књижевности и српскохрватски језик).

Кроз своју бурну историју, од деветог вијека наовамо, Срби се стално селе (само сеоба Србина спасава). Примитивна бића развијају се диобом, а Срби сеобом! Никад нису ни престајале хајке на нас. Мало предахнемо, па наставимо путовање за Чарнојевићем: као зец пред ловцима – до сљедећег грма.

Двадесетак година сам био професор у средњој школи, једно вријеме и просвјетни надзорник. У гимназијској клупи почео сам писати стихове (1997. објавио збирку пјесама „Изгубљени завичај“). Члан сам Удружења књижевника Републике Српске (РС), које је колективни члан Удружења књижевника Србије (УКС).

Након потписивања мировног споразума (1995) из Сарајева (које је припало ФБиХ) доселио сам у источни дио РС – у Бијељину. („Хвала драгом Дејтону, па више нисам избјеглица. Сад сам расељено лице.“).

СРНА: Од када се бавите хумором и сатиром?

– У вријеме НАТО бомбардовања Србије (1999) написао сам први афоризам („Шта ће трутови кад остану без матице?“), а онда други („Ђи-ха, ђи-ха…..џихад.“), па трећи: „Имамо излаз, само су – решетке уске“. И све тако редом. Сада се не могу зауставити и да хоћу.

Године 2001. Задужбина „Петар Кочић“, Бањалука – Београд, објавила ми је књигу афоризама „То исто, али мало друкчије“, а онда сам сакупио и на свијет издао серију зборника афоризама и хумористичко-сатиричних пјесама: „Књига смијеха“ (2006), „И вријеме нас узело на зуб“ (2007), „Шекспире, молим једну виљемовку“ (2008), „И посљедњи Мохиканац је испред нас“ (2009), „Пљачка им материна“ (2010) и „Добро јутро, колумно“ (2011). Једноставно, „навукао“ сам се на ову – обликом најмању књижевну врсту. Мото мог посљедњег зборника: „Афоризам је метак који прође кроз будалу, а погоди паметног“.

СРНА: Како бисте окарактерисали стање у области сатире у бившим југословенским републикама?

– Послије ратних догађања, која су почела деведесетих година прошлог вијека, у државама насталим распадом Југославије – евидентно је да је афоризам у експанзији. Што се тиче РС, хумор и сатиру почело је писати десетине „нових“ аутора, а примјетно је да ову кратку прозну форму његују и они који су се раније бавили другим књижевним родовима и врстама. Најпотпунију слику тренутног стања на пољу сатире на просторима „западно од Дрине“ даје Антологија афоризама у БиХ „Протести мождане масе“ (2007), коју је саставио Јово Николић. Он је у овај избор уврстио чак 64 аутора из БиХ, што потврђује да се сатиричари из РС, односно из БиХ, налазе у самом врху по квалитету литературе коју пишу. Одмах иза хумориста и сатиричара из Србије, земље из које су чак три аутора (Александар Баљак, Растко Закић и Александар Чотрић) заступљена у антологији „Гиријев водич ка свјетским великанима афоризма“ („Блумсбери“, Њујорк, 2007). Црна Гора има заиста квалитетних сатиричара. Македонија такође. Овај закључак изводим на основу прилога који су у току посљедњих десетак година објављени у штампаним и електронским часописима (Етна, Носорог, Жикишон, Македонски остен, СатирАрт, Монтенегрина…).

Grujo LeroСРНА: Ви сте први организатор априлских сусрета афористичара у БиХ, и то баш у Бијељини, гдје сте нашли свој нови завичај. Неочекиван ентузијазам и енергија код човјека који је преживио избјеглички егзодус?

– Ваљда ме Бог ведрином обдарио. Рођен сам у Високом, гдје је мој отац доселио са Зубаца /изнад Требиња/, па сам вјероватно и ја наслиједио парче херцеговачког сунчаног неба. Основао сам Удружење афористичара „1. април“, чији сам – кажу – најсмјешнији предсједник. Од 2004. сваке године у Бијељини – поводом Свјетског дана шале – организујем сусрете сатиричара. У почетку је било само нас десетак из РС и неколико из дистрикта Брчко. Наредних година придружили су нам се из Србије: Александар Чотрић, Митар Митровић, Саво Мартиновић, Душан Пуача, Милан Ј. Михајловић, Љубомир и Ненад Ћорилић, Раде Ђерговић, Миливоје Јозић, Срђан Динчић, Борислав Богдановић, Драган Рајичић, Стеван Којић…). Из Федерације БиХ Екрем Мацић и Бојан Богдановић. Три пута гостовао је Васил Толевски (Македонија). Позиван је и Веселин Зидаров из Бугарске…

– Ове године долазак су потврдили Александар Баљак, Миодраг Јакшић и Владица Миленковић – из Србије, те Валериу Бутулеску, Горан Мракић, Јадран Кланица и Горан Мишковић – из Румуније.

СРНА: О свом књижевном стваралаштву каже:

– Давно сам објавио „рат“ неписмености, јер сам професор српског језика. Посљедњу деценију и по искључиво обављам послове лектора. Потписао сам се као уредник на стотињак наслова из књижевне умјетности (посебно поезије) и на исто толико уџбеника, магистарских радова и докторских дисертација… И опет сам успио објавити осам ауторских књига. Плодан писац из плодне Семберије, зар не?

Објављивао сам поезију, епиграме и афоризме у бројним листовима, ревијама и часописима (Наши дани, Мостови, Путеви, Одјек, Луча, Стварање, Траг, Књижевне новине, Нова зора…). У посљедње вријеме у електронским часописима и на интернет страницама. Ускочио у бројне зборнике и антологије (Ј. Николића, Д. М. Петровића, Ђ. Оташевића, В. Толевског…).

Рецензент моје пјесничке збирке био је Рајко Петров Ного – што довољно говори о томе какву лирику пишем, а моје афоризме представљали су Вишња Косовић, Милован Вржина („Ошишани јеж“ био је издавач прве књиге), др Зорица Турјачанин, мр Драган Тепавчевић…

СРНА: Како бисте, као афористичар, укратко описали свој долазак у нову средину?

– „Благо избјеглицама: Оне не умиру – оне само преселе“. Кад су многа сарајевска насеља, према одредбама Дејтонског мировног споразума, припала Федерацији БиХ, кроз јануарску мећаву преко Романије укључио сам се у егзодус Срба, према Истоку, и зауставио се у Бијељини. У завичају кнеза Иве од Семберије, испод Мајевице, гдје је рођен Филип Вишњић – наш Хомер, посљедњи српски аед, кога помињем у једном афоризму („До сада би и Филип Вишњић видио колико нам је сати“). Ево како сам у једној реченици описао град у који сам доселио: „Бијељини не треба море кад има двије ријеке и Пет језера.“ А међуетничке односе („мирољубиву активну коегзистенцију“) прокоментарисао сам афоризмом: „Суживот ми се увукао и у брак. Сад жена и ја живимо једно поред другог“.

Сарајлије знају: „У ТитивоЈ је горјела вјечна ватра. Између њених народа и народности“. Без проблема сваког дана Срби одлазе у ФБиХ, нарочито ми којима су куће и друга материјална добра остали тамо. Сарадња на плану културе као да није ни прекидана (из ФБиХ – Екрем Мацић из Коњица и Бојан Богдановић из Зенице – неколико година заредом учествују на априлским сусретима афористичара у Бијељини).

СРНА: Која је Ваша највећа неиспуњена жеља?

– Одговорићу опет у свом стилу: Желио бих да добијем Нобелову награду за књижевност. Зашто не? Знате како би тај новац – мени избјеглици – добро дошао. Јер: „Избјеглица никако да састави крај са – родним крајем“.

Ево и неколико афоризама нашег саговорника Груја Лера – као позивница за 8. Међународни фестивал хумора и сатире „Бијељина 2011“, који он организује 8. априла:

  • И кад није избјеглица, професор је расијано лице.
  • Некад сам живио к`о бубрег у лоју, а сад идем на дијализу.
  • Некад смо стезали каиш ради линије, а сад – да нам не спадну панталоне.
  • „Пљачка им материна“: довели су нас до просвјетног штапа.
  • Баш смо незахвални, а он нас толико задужио.
  • Код нас је физички рад слабо плаћен, а памет нема цијене.
  • Да није био добар као хљеб, не би се нашао у сосу.
  • Отишао је далеко, па је остао – недозван.
  • Лезихљебовићи су нон-стоп на послу.
  • То је њима наша борба дала.
  • Благо њима: не морају закопавати ратну сјекиру кад им је пала у мед.
Овај унос је објављен под Интервјуи и означен са , , , , , . Забележите сталну везу.