Priče iz prve ruke #23 [Bojan Bogdanović]

Crna humoreska

ISTORIJA KIŠNIH MANTILA ILI O KRATKIM CIJEVIMA

Nešto razmišljam, kako uz minimum ulaganja povećati naš izuzetno siromašan izvoz? Besmisleno je ministru inostranih poslova predložiti da otvori zemlju i uloži cijeloga sebe, kad on bolji dio sebe ionako ostavlja u šumi (uz pomoć toalet papira), obarajući tako onaj filozofski postulat, da iz ničega ne može nešto nastati. Bio bi to stvarno veliki napredak, a ulaganje – minimalno! Ipak, tražiti pomoć za posrnulu zemlju od posrnulog zemljaka…

Nama treba nešto ozbiljnije. Recimo – vojna industrija! U Bosni je i inače vijekovima razvijena domaća radinost baždarenja dugih i kratkih cijevi, a sve u svrhu pripreme vojnih obveznika za rat i brak (ima li razlike?). Tehnika baždarenje je naša, autohtona, i zove se đerešenje (hebrejski), a obavlja ga multiumjetnik – brico.

Došao bi, dakle, pomenuti stručnjak, promuvao se oko šporeta, virnuo u rernu i poneki dekolte, potegao jednu brlju, zapalio krdžu i iznenada svukao gaće nevoljnom i uplašenom „vojnom obvezniku“. – Hm, hm.. izjavio bi stručno, pa iz preširokih čakšira isukao neku zakrivljenu britvicu, što bi kod obveznika izazvalo poplavu suza – Vidi junaka, a sutra bi se ženio, dobacila bi strina spremajući vatralj, mašice i olovo za salivanje strave. Elem, stvar bi se brzo odigrala, a ponekad i otegla (riječ koja izaziva čudnu averziju kod određene vrste „slobodnih žena“), tako da bi žrtva operacije bila spremna za razne vrste ratovanja i mirenja.

Na iskazanu sumnju u opravdanost „baždarenja“, odmah bi se našao kakav stručnjak za istoriju pominjući Isusa mu, najpoznatiju baždarenu ličnost, što bliže, što dalje prošlosti.

– Jeste, jeste, svi stari pomazanici, pa i Nazarećanin, pripadali su, ne – prethodili su, masama onih što su britvicama pripremani za životna putešestvija. ALI, koja vajda državi, pa i starom Izraelu, od pacifiste koji je ostao bez malo kože (za razliku od onog Kusturičinog junaka kome je od operacije prekoostala kišna kabanica), pa je samo mogla (ona, država) kao i ozloglašeni Poncije Pilat, oprati ruke od ove polutajne operacije. Operacija je polutajna, a u komunizmu i potpuno tajna, jer svaka država polaže ekskluzivno pravo na skidanje/deranje kože svojim podanicima.

Za razliku od starih pomazanika, ovi naši, današnji, premazani su svim i svačim (lojem, puterom, mašću za tri prsta) i vazda Spremni za boj, za dom, za Kralja i otadžbinu ili kakve slične nepodopštine. Iako bi se uvijek ispostavilo da se radi o ćorcima. Priča mi, npr., prijatelj iz spec postrojbi, kako su neku noć upali u javnu kuću (u Skupštinu, divim se ja, ma ne tu, kaže on) u potrazi za drogom i dugim cijevima.

Kad gle čuda, našli su samo par ministara opremljenih izuzetno kratkim cijevima, a od opojnih sredstava tu su bile samo njihove čarape!

– A ovamo se kurče po čitav dan, ljuti se moj jaran. I još mu je nejasno zašto su ti isti ministri insistirali na čuvanju vojne tajne a da nisu prekršili zakon o nošenju dugih cijevi? Ili ipak jesu!

– E moj jarane, kažem mu ja. Od dva kraja bosanske batine ni jedan nije hepiend! I zato se ne čudi što nas najviše ispaljuju baš ti bezmudići sa kratkim cijevima. U borbi protiv njih, ja se služim pasivnom rezistencijom; Kad mi zasviraju neku od njihovih nemuštih himni ili traže podršku za neku od zastava, ja im samo tužno poručim – Danas mi se nešto ne diže!

Bojan Bogdanović

Овај унос је објављен под Приче и означен са , , . Забележите сталну везу.