Priče iz prve ruke #20 [Dušan Đorđević]

JARBOL ISPRED OPŠTINE

Naš gradonačelnik odrađivao je treći mandat. Dok je dremao u udobnoj fotelji svog kabineta, uz viski, dosada je činila svoje. Pukao je. Njegovi najbliži saradnici, „mili revolveraši“, kako im je tepao, s pravom su se uplašili. Okupili su se oko ovalnog stola pomno prateći svaku njegovu reč.

– Odlučio sam da lično potpišem i dam ostavku. Vidim da ne verujete, a i nije za verovanje. Na taj čin naterala me je teška muka. Znate da se za vreme mojih mandata u varoši ništa nije dešavalo. Sve je bilo savršeno mirno, kao noću na groblju. Idila, niko ništa ne radi, posla ni za lek, krade ko prvi stigne i koliko može, živi se od danas za sutra, kao i u većini varoši po vaskolikoj državi. Jednima oči gladne, drugima usta. I svi zadovoljni – ćute, psuju i poštuju vlast. Olovku mi, ipak, u ruke staviše neprijatelji, unutrašnji i spoljni. Uđoše u moju kancelariju trojica u maskirnim odelima sa namerom da me ubiju. Jedan buljavi, drugi glavati, a treći nosati.

Upilji mi se buljavi u oči i dreknu:
– Bando svih boja i šara. Nismo došli pamet da ti damo, ako ti ga otac nije dao do sada. Nego reci, znaš li kolike su plate radnicima u tvojoj prćiji? Znaš li koliko je gladnih koji tvrde da su siti – svega! Vidiš li ovaj nož, pola metra dug, njime ću iz srca srce da ti izvadim, gnjido. Kolika je tvoja plata, misliš da ne znamo?

– Niste u pravu, nož je prevelik, ovaj, moja plata je primerena mojim poslovnim naporima. Odlučio sam da dva puta mesečno po nedelju dana obilazim svet i tražim strateške partnere za naše tri preostale fabrike.

– Pijanduro belosvetska – grmi glavati. – Navukao si se na viski kao dete na cuclu. Nikad, bre, nisi trezan, a da jesi znao bi da je pet fabrika zatvoreno, opljačkano. Gde su ti 10.000 radnika, na ulici, a..? Pitaš li se kako žive?

– Niste u pravu, evo, u notesu lepo piše: bez posla u fabrikama ostalo 18. 000 radnika. To nije ništa ako se ima u vidu koliko malo dece imamo, pa onda tu su starci i kad se sve odbije radi oko 8.000 ljudi. To je za grad od 80. 000 žitelja odlična cifra. Jedan na deset. Pa, mi smo rat dobili na toj srazmeri. Drugo, mi smo uveli set zakona koji ljudima omogućava da spasu gole živote tako što će raditi šta hoće i koliko hoće. Omogućeno im je da rade na crno i to u sred bela videla. Imamo liberalan pravosudni sistem. Postavili smo najbolje sudije da sprovedu zakone provlačeći ih kroz rupe. Za sitne krađe ne sudimo, tako da svako svakom može da ukrade drva ispred kuće, zimnicu iz podruma ili recimo bicikl na bilo kom mestu. Ljudi imaju potpunu slobodu da se izbore za svoje mesto pod suncem ili kišobranom.

E, tad ustade treći, vidno iznerviran, sitan, kepec neki, samo nos šiljati ostao na njemu. Drži u rukama žilete marke „silver“.
– Sada ću živog da te oderem, a onda ćemo da te napunimo slamom i zakačimo ispred opštine na jarbolu, da visiš kao strašilo. Da se navikne narod da beži od tebe.
– Pružite mi slamu spasa, molim Vas!
– Samo ako odmah podneseš ostavku. Evo, potpiši ovde.

Uguraše mi olovku u ruke, ona se ukočila… Počeo sam da se gušim, krkljam, gotovo je, umirem svesno. I taman da ispustim dušu na stolici u kabinetu, kad neko me drmusa, štipa za obraze, posipuje vodom, jedva sam oči otvorio. Iz najgroznijeg sna, probudi me moj sekretar. Kad mi ugleda mutne zenice i krvave beonjače napuni gaće od sreće. Poče da peva, a čini mi se kao da kuka za povišetak plate:
– Gradonačelnik, vaskrse iz mrtvih, smrću smrt popravi i mrtvim u vlasti život darova.
– Jeste i da bude. Na radost i spasenije, ne dam ostavku!

Njegovi najbliži saradnici, „mili revolveraši“, otvoriše flašu viskija i nazdraviše:
– Blagosloven Spas naš, svagda, sada i u vekove vekova a a!

Dušan Đorđević

Овај унос је објављен под Приче и означен са , , . Забележите сталну везу.