Priče iz prve ruke #18 [Radmilo Đurđević]

SILAZAK U SRBIJU

Nikola Tesla – prvi pokušaj

Kucka neko na vrata Podsekretara Ministarstva za unutrašnji razvoj i disciplinu naučnika. G. Podsekretar se malko protegnu i onako zevajući viknu:
– Slobodno!
– Dobar dan, gospodine!
– Izvol’te, šta ’oćeš?
– Ja sam Nikola Tesla.
– Znam, ja sam Albert Ajnštajn. Šta ćeš, Tesla?
– Ja sam Nikola Tesla!
– Što si dosadan, bre! ’Ajde, Tesla si. Odakle ti u Srbiji?
– Napravio sam dogovor sa gos’n Svetim Perom za jedno vanredno odsustvo. Razumevan Pera, nema šta. -’Ajde – kaže – idi Nidžo poguraj malo onu napaćenu Srbiju.
– I evo mene, kod vas.
– ’Kud baš na mene da udariš? Samo si mi ti falio. Nego kaži šta ćeš, pa da završavamo.
– Izvin’te, g. Podsekretaru, ali nije to baš toliko jednostavno. Ozbiljan je to projekt. Akcelerator čestica. Veliki prasak.
– Uuuuu, al’ si se dosetio. To se, bre, uveliko već radi tamo negde u Švici. Kasniš, bata Nidžo, mnogo kasniš. Je l’ imate vi gore Internet?
– Znam, znam. Nije dobro to u Švajcarskoj. Preterano veliko i preskupo. Bacili pare, kad vam kažem. Ovaj moj je mali, zgodan, takoreći džepni akcelerator. Ma, akceleratorčić, verujte mi. Može da se postavi bilo gde. Evo, recimo u Bulevaru.

Zinu g. Podsekretar, hteo nešto da kaže, pa se ukoči, izbeči i poče da trza glavu u desno tri put ulevo dva put. Skoči Tesla, prsnu mu vodu u lice, izmasira mu potiljak, udari nekoliko šamara, dva u desni, tri u levi i povrati čoveka.
– Šta vam bi?
– Ne znam čoveče, zamalo da me ubiješ!
– Zar, ja? Pa samo sam rekao….
– Stop! Kuš! Ćut’! Da nisi pisnuo! Ne spominji, samo njega ne spominji. Jedva ga i taman zakopasmo, ti bi ponovo da ga kopaš. Da l’ si, bre, normalan!
– Dobro, bre, ja sam samo primerice radi. Ne mora tamo. Evo, može u Balkanskoj.
– Ne, ne i ne. Definitivno, ne. Ništa u Beogradu. Dok se ne završi obilaznica, ništa od kopanja po Beogradu. Jasno!
– Brzo će to da bude… Jasno, bre, nemojte se srditi. Ja mislio, onako, struja najpotrebnija Beogradu, pa eto to, onako samo, lupio sam. Ma može akcelerator i u Žagubici. Nemam ništa protiv. Nego ’de ćete silne svetske naučnike da smestite? Kol’ko znam u Žagubici nema hotela. Kako ’oćete. Vaša volja.
– Dobro, dobro, kaži mi više šta ti ustvari hoćeš? Udavi, bre!
– Pare! Znate, deset puta je jevtinije nego onaj u Ženevi. A korist! Ogromna, verujte mi. Na primer, sa šakom ćumura grejao bih Beograd. Struju bi pravili kol’ko hoćeš. Za celi svet. Zajebali bi ruski gas, saudijsku naftu, ma svi bi otišli k vragu. Časna reč!

Podsekretar ne čuje ništa. Gleda u nebo. Sklopio ruke i moli.
– Bože, gospode. Pomozi mi. I ti Sveti Pero. Spasite me sirtomašnih naučnika sa kapitalnim projektima. Eto, usliši moju molbu. Samo nju. Jedinu. Molim ti se, Gospode.

Tesla zapenio objašnjavajući sve benefite akceleratora čestica ćumura, ne vidi ništa, ne čuje ništa.
– Stani! – dreknu Podsekretar.
– Stao sam. Evo, samo da završim izlaganje, molim lepo.
– Ne može!
– Šta ne može? Da završim izlaganje ili projekt ne može?
– Ništa ne može. Tačka!
– Čekajte, gospodine, evo doneo sam studiju izvodljivosti, pa idejni projekt, nacrt, tlocrt, sve sam doneo. Ne može to tako. To je dobrobit za Srbiju. Nemojte, molim vas. Pa, obećao sam gos’n Peri. Razmotrite još jedanput, lepo vas molim.
– Šta si, bre, Nidžo, brate, zapeo sa tim komplikovanim projektom. Nije to za Srbiju. Ma, nema vajde. Kažem ti ko bratu rođenom. Mi ne možemo da završimo Koridor 10 za 250 godina a kamoli akcelerator. Batali, Nidžo. Nego imam ja jednu ideju, samo malo da se dotera. Znam da znaš. Ništa to za tebe. Sitna boranija.

Koluta Tesla očima i misli: „Dobro, ’ajde da vidim šta mu je to. Možda omekne posle.“
Sad je Podsekretar došao na red da padne u zanos. Priča čovek svoj san.
– Moj Projekt je elektronski prozvođač šljivovice. Vidi kako. Lepo se to montira na svako stablo. Nevidljivo. Vire samo dve slavine. Jedna za meku, druga za ljutu šljivku. Možeš misliti takav raj. Svako stablo šljive. Širom Srbije. Jedno stablo, dve slavine. Eee, moj Nidžo, brate slatki. To je projekt za Srbiju.

Sluša Tesla, vrti glavom, oči mu se zabelele, lice pocrnelo, malo se ukočio, sprema se za povratak. Gde će mučan? Nema vizu za Ameriku. Mora nazad. Na nebo.

Radmilo Đurđević

Овај унос је објављен под Приче и означен са , , , . Забележите сталну везу.