Priče iz prve ruke #16 [Aleksandar Čotrić]

RIALITI ŠOU PROGRAM

Aleksandar Čotrić (Rankov)– Mogu li malo da vas pipam po grudima?
– Šta je vama, da li ste vi normalni? Ja sam udata žena.
– Odlično, i ja sam oženjen.
– Da, ali niste moj muž. A, osim toga, svuda oko nas su kamere koje nas snimaju.
– Pa baš zbog toga.
– Šta to pričate? Znam vas kao ozbiljnog i finog gospodina.
– Ja i jesam takav, ali ovo je šou, rialiti program. Moramo da uradimo nešto da skrenemo pažnju na sebe.
– Ne moramo i mi da skrenemo. Pa zar ovako da nas primete?
– Koga ljudi ne primete i Bog ga zaboravi. Sviđalo nam se, ili ne, tako je. Primetili ste sigurno da oni vredni, pristojni i kulturni učesnici nisu zanimljivi gledaocima. Ko još na svom TV ekranu želi da gleda normalne? Njih odmah izbacuju iz igre, a ostaju samo oni koji se šetkaju, galame, lažu, pevaju, zevaju, ogovaraju jedni druge, hvale sebe…
– I zato mi predlažete seks aferu?!
– Razmislite! Ako ostanemo pristojni, mogu da nas izbace, a ovde nam je lepo – dobro nas plaćaju, služe nam ukusnu hranu, pijemo najbolja pića, stalno smo na televiziji… Pa pogledajte kako se ponaša većina ljudi ovde – kao da su na vašaru, ili drumskoj mehani! Jedan je drugom opsovao majku, drugi je njemu rekao da laže kao pas, treći je rekao četvrtom da je spavao s njegovom ženom. Oni najbolje stoje kod publike. Njima ne preti opasnost da ispadnu, već se bore za pobedu i glavni dobitak.
– To je tačno, ali, ipak… Nije li neukusno da tako skrenemo pažnju na sebe i da ostanemo u ovom šou programu?
– Možemo i da se posvađamo, pa i da se gađamo raznim predmetima. Možemo i da pretimo, kunemo, vređamo, omalovažavamo. Tako ćemo neosporno postati popularni i skrenuti pažnju na sebe, ali mislim da je bolje da vodimo ljubav, a ne rat.
– A gde će nas to dovesti?
– Dovešće nas do ostanka u šou programu. Publika odlučuje, ona glasa ko ostaje, a ko ispada. Bolje je da ispadnemo neozbiljni i klovnovi, nego da ispadnemo iz rialitija. Jeste cirkus, ali se dobro plaća.
– Moraću malo da razmislim…
– Nemate vremena. Ovde ko razmišlja, ne prolazi dobro. Ako budemo najdosadniji, nemamo šanse, letećemo napolje. Glasači su neumoljivi. Podsećam vas, u nedelju publika glasa.
– Šta ono rekoste…? Da me pipate po grudima? Dobro, ali, nikako niže… Ipak smo mi poslanici, a ovo je skupština.

© Aleksandar Čotrić

Овај унос је објављен под Приче и означен са , , . Забележите сталну везу.