Зашто нема националних пензија за сатиричаре?

Политика, 24.1.2011. – Култура

Србија разговара: Националне пензије у култури

Petar Volk - Aleksandar ČotrićВолк: Најјача групација која се јавља од почетка су писци. Ја сам ратовао с њима колико сам био у снази; Чотрић: Комисија мора да уважи све књижевне врсте. Да не вреди 40 песника као један добар афористичар

Националне пензије за уметнике додељене су недавно четврти пут и јавност је и овога пута добила прилику да расправља о стручности и критеријумима комисије која о томе одлучује при Министарству културе. Од 459 кандидата изабрано је 45, а Влада Србије је на списак заслужних уметника додала још пет имена: певачицу Мериму Његомир, певача Мирослава Илића, драматурга Петра Марјановића, глумца Јосифа Татића и режисера Димитрија Јовановића.

Ове године први пут су се побунили афористичари, огорчени због тога што, од када постоји национално признање за уметност, нису препознати као писци, иако су са својим делима признати у Европи и свету. О проблемима који се појављују откад постоји признање за националног ствараоца, разговарали смо с театрологом Петром Волком, председником Комисије за доделу признања заслужним уметницима, и Александром Чотрићем, афористичарем.

Политика: Објасните нам како изгледа рад комисије?

Волк: Са свим комисијама постоји стални проблем – уметничка удружења могу да предлажу половину кандидата, а половину именује Министарство културе. Већ на првој комисији се догодило то да удружења врше страшан притисак. Критеријуми су у почетку били лабави и сви су тумачили правила на свој начин.

Политика: Од почетка постоји уредба која одређује правила.

Волк: Постојала је уредба, није она проблем. Него то што се та уредба мењала, као и критеријуми. У првом правилнику није постојало да теорија, естетика, историја долазе у обзир. Онда су они већ друге године схватили да је то глупост и морали су да промене правила. Сада, уместо пет, шест категорија, имате 14 категорија. Опет, ви не можете да саставите комисију од седам људи која ће знати свих тих 12 или 14 грана уметности. И онда, свако настоји да добије неколико препорука од разних личности, било политичких било културних, за себе.

Политика: Било је и политичких препорука?

Волк: Не, у мојој комисији апсолутно није. У ранијим случајевима јесте. Ја сам имао само два састанка с министром културе. Први кад је требало да почнемо са радом, чисто информативно. И када сам му поднео завршни списак. Побунио сам се на последњем састанку комисије због људи са естраде, јер имају право да конкуришу.

Политика: Вратићемо се на то. Афористичари су реаговали протестним писмом. Први пут реагујете на одлуке о националним пензијама?

Чотрић: Пре него што одговорим, морам да кажем и нешто о стању у култури у нашој земљи. То је одсуство јасне стратегије. Неко је приметио да је Народни музеј затворен дуже него за време обе окупације. Затворена је Народна библиотека, Музеј савремене уметности. У таквом контексту, нормално је и да комисије које формира Влада Србије не раде на адекватан начин. Дакле, нема јасних критеријума на основу којих се додељују пензије. Некада видимо утицај политике, некада су били пресудни социјални критеријуми, некада регионални, некада национални.

Политика: Може ли конкретан пример?

Чотрић: Немогуће је да стручњаци из једне области компетентно процењују рад уметника из других области. Помиње се да је критеријум то колико је добијено значајних награда и колико су уметници познати у свету. И ту је српска сатира незаслужено заобиђена. Приликом овог одлучивања, нема истакнутих сатиричара попут Александра Баљка, који је пет пута добио награду „Радоје Домановић”, Растка Закића или Витомира Теофиловића. Наша сатира припада самом европском и светском врху. О томе сведоче и антологије српских афоризама које су последњих година објављене у Русији, Немачкој, САД, Аустрији, Пољској. Сматрамо да су друге књижевне врсте поново фаворизоване. До сада је, говорим о раду свих комисија, 40 песника добило националну пензију, сада још шест овом одлуком.

Волк: То је тачно.

Чотрић: Онда је 11 до сада књижевних критичара добило националну пензију, 20 преводилаца и 30 приповедача. Ниједан афористичар.

Политика: Да ли је ово проблем?

Волк: Најјача групација која се јавља од почетка су писци. Ја сам ратовао сам њима колико сам био у снази. Сматрао сам да има превише књижевника. Поготово што многи од њих гледају на књижевност уско. По њима, то су само романи, песме и евентуално есеји. Друго, када се појави 120 делегираних писаца, то је једна маса која врши на вас психолошки утицај. Исти је проблем са сликарима и дизајнерима. Та групација је огромна. Овде се говори о сатиричарима које јако ценим. Сву тројицу. А као књижевници су се појавили, условно речено, и моји кандидати. Драмски писци, драмски теоретичари. Ја сам имао тај случај с теоретичарем савременог позоришта (Миленком) Мисаиловићем, који има силне награде и међународно је признат. То уско гледање је катастрофално. Борио сам се и за Кораксића, да он мора да уђе међу ликовне уметнике.

Политика: Шта је с карикатуристима? Они до сада такође нису били заступљени?

Волк: Нису.

Чотрић: Ипак, један од добитника је Борислав Шајтинац, он је и сликар и карикатуриста.

Волк: Предложио сам обојицу. Шајтинац је створио новосадску школу цртаног филма. Познат је у светским часописима као карикатуриста. Други је Кораксић. Његов опус говори више о режимима него било шта друго. Да је ушао бар један од сатиричара, то би за једну годину било сасвим у реду. У таквим ригорозним условима, са 450 да дођете до 45, ми се понашамо као убице очева. Није био проблем да се сатиричари узму у обзир. Али они се нису изборили да имају равноправан третман у својим удружењима.

Политика: Испада да постоје и кочења од стране колега.

Чотрић: Ту је крива и књижевна критика, која не вреднује на прави начин сатиру. У наставним програмима се не изучава афористика, која постоји 2.500 година. У српској књижевности, она постоји дуже од 200 година. Недавно је у Сједињеним Америчким Државама објављена антологија светских афористичара. Међу 300 аутора из целог света су и три аутора из Србије: Александар Баљак, Растко Закић и моја маленкост. И од сва четири круга да ниједан афористичар не добије националну пензију? Немам ништа против тога да глумци и даље добијају. Али до сада је 51 глумац добио националну пензију. Сликара и вајара 67. Редитеља 35. Да ли је тих награђених 40 песника у самом врху у светским оквирима?

Волк: Овога пута представници писаца нису се противили сатири. Ми смо имали све време расправу о Баљку. Ја га изузетно ценим.

Чотрић: Ми нисмо имали довољну подршку Удружења књижевника. Који су били аргументи који су превагнули да Баљак не добије пензију?

Волк: Аргументи су да има доста писаца. Преко 200 људи се мени јављало. Никоме ништа нисам обећао и то је понос комисије. Можемо да причамо зашто није Баљак, а јесте неко други. Превладало је схватање да треба дати пензију писцима пре него сатиричарима. Има и један притисак јавности који је проблематичан у свим изборима. Одабрати вредност или популарност.

Политика: Национална пензија се даје за изузетан допринос култури.

Волк: Поистовећује се изузетан допринос и популарност. О томе смо доста расправљали.

Политика: Да се осврнемо на одлуку Владе Србије да прошири списак за пет добитника? Да ли се то дешавало до сада?

Волк: Јесте. Влада Србије поставља комисију, надлежно министарство је егзекутор. Све су то решења Владе.

Чотрић: Мислим да је исказано одређено неповерење комисији тиме што је касније додато још пет имена. Не спорим имена која су додата, али то је опет неко урадио арбитрарно. И нема могућности жалбе…

Волк: Нема жалбе на одлуке Владе Србије.

Чотрић: Ми не можемо да поправимо оно што је учињено. Причамо да се пропусти не би догађали убудуће.

Волк: Одлуку дефинитивно доноси Влада. После прве комисије, дали су пензију оној рок певачици…

Чотрић: Слађани Милошевић.

Волк: То је Влада додала. Прошли пут је додала Звонка Богдана и Бокија Милошевића. Од почетка користе то своје право.

Чотрић: То очигледно говори да постоје и неке пречице, лобији. Кад је у питању Слађана Милошевић, мислим да је то био директан политички утицај Демократске странке Србије.

Волк: Тако се причало.

Чотрић: То је тада девалвирало одлуку Владе.

Политика: Сада су у јавности спорни Мерима Његомир и Мирослав Илић.

Волк: Рећи ћу вам шта је с њима. Пошто је било око 80 имена са естраде, донели смо одлуку да не расправљамо о естради, него о озбиљној музици, као трајној вредности. Када се искристалисао списак, рекао сам да по правилнику и они имају право да траже одговор зашто нико од њих није изабран. Предложио сам да се два најзначајнија извођача предложе за Владу. Да се расправљало о естради, не бих могао да обиђем Милета Богдановића, који је ту естраду формирао на територији целе Југославије.

Чотрић: Добро, али оштећени су људи који стварају нешто ново, а то су сатиричари. Награђени су интерпретатори. Илустроваћу подацима: 16 музичара инструменталиста до сада су добили пензије и 30 вокалних солиста. Нису они заобиђени. Сада имамо још две личности са естрадне сцене.

Политика: Мерима Његомир има 57 година, Мирослав Илић 60. Да ли они испуњавају правило да имају основну пензију, да би могли да добију националну?

Волк: Испуњавају. То се десило и с филмом. Појавила су се два неоспорна кандидата: Горан Паскаљевић и Срђан Карановић, који су добили признање. Они још стварају, али су прошле године постали пензионери. Колеге су ми рекле да су млади, има времена. Али не можете ни по годинама мерити вредност нечијег дела.

Чотрић: Сложићемо се око тога да критеријуми морају бити јаснији.

Волк: Тражио сам податке, да те формалне ствари буду чисте. Чак су се и неки министри интересовали шта је са Евом Рас. Испоставило се да није конкурисала. Једном је конкурисала и мислила да та њена кандидатура важи за цео живот.

Политика: Ви сте добили из трећег пута?

Волк: Да. Мене су из формалних разлога два пута одбили. Трећи пут су морали да измене правилник и онда сам прошао, а исте године сам постао и председник комисије. Зар то није сатира?

Чотрић: Ситуација с националним пензијама је таква да ни Радоје Домановић не би могао да је добије. Сатира је потцењена као књижевни род и оно што су у свом стваралаштву неговали Јован Стерија Поповић, Душко Радовић, Брана Црнчевић, данас је потцењено.

Волк: Јесте, то је тачно.

Чотрић: И од стране књижевне критике и од медија.

Политика: Зашто је то тако?

Чотрић: Можда је проблем и то што нико не воли критику, ниједно друштво, поготово власт. Радоје Домановић је имао злехуду судбину, умро је сиромашан у 35. години и доживео је признање тек после смрти. Не спорим да има неквалитетног стваралаштва у овој области. Али, зар тога нема и у нашој поезији? Зар је једна осредња збирка поезије или постмодернистичка папазјанија вреднија од добре књиге афоризама? Александар Баљак је недавно објавио књигу афоризама „Рат је први почео”, за коју се сматра да је боља и од „Неочешљаних мисли” Станислава Јержија Леца. Ми смо конкурисали код Министарства културе за организовање „Сатира феста”. То је угледна међународна манифестација. Одбијени смо два пута. С друге стране, постоје такозвани дворски писци који о државном трошку посећују књижевне сајмове у Европи. А сатиричари не могу да дођу до Велике Плане или Смедерева на књижевно вече. Поменућу Сретена Угричића (писца и директора Народне библиотеке). Он треба да води рачуна о томе да се коначно отвори Народна библиотека. Уместо да се посвети томе, он је у тој групи дворских писаца која путује по Европи.

Волк: Комисија мора да буде састављена од независних људи и да ради у истом саставу три, четири године. У нашем списку има 50 до 100 људи толико значајних да заслужују пензију. Да следећа комисија поведе рачуна. Овако нема континуитета.

Чотрић: То може да се исправи следећи пут. Морају да буду написани јаснији критеријуми. И да постоји сталност комисије, и тачан број добитника, а не једном 50, једном 100. У економији и привреди нисмо на европском нивоу, али у култури јесмо. Било би средстава и за 200 кандидата да држава није морала да исплати милион евра за силеџијство Миладина Ковачевића.

Волк: То мора да се расправи на Влади. А не да ја питам пет пута колико има новца на располагању.

Чотрић: Али да комисија уважи све књижевне врсте. Да не вреди 40 песника и песникиња као један добар афористичар.

Станко Стаменковић
објављено: 24.01.2011
Политика Online

Овај унос је објављен под Нешто више и означен са , , , , , . Забележите сталну везу.