Raspričavanje #27 [Đorđe Otašević]

POKER

Hrane u selu, i daleko oko njega, dokle god se moglo ići, odavno nije bilo. U plitke grobove spuštano je sve više nevešto istesanih sanduka. Sve što se moglo pojesti, ali i ono što nije – reč „nejediv“ postala je gotovo prazna glasovna ljuštura – odavno je pojedeno.

Nekolicina staraca, umornih od života i pre velike gladi, ponudilo je svoja usukana tela. Satarom, mesecima neupotrebljavanom, mesar ih je istranžirao. Otkad nisu bili ovako sveži! Umesto žute staračke kože, imali su jarku crvenu boju. Kako su samo bili rumeni!

Dobrovoljci su, na žalost, brzo potrošeni. Svi nisu mogli da prežive. Celo selo se okupilo na trgu. Većali su dugo, veoma dugo, nikada težu odluku nisu morali da donesu, i pred jutro odlučiše da svakoga dana u vreme ručka svi meštani igraju karte. Umesto novca ulagaće delove svoga tela. Najsrećniji, ili najveštiji, imaće šansu da prežive. Najbolji kartaroši prvi su pojedeni. Blefovi, njihovo najjače oružje, nekada tako uspešno, sada nisu prolazili. Zar je neko mogao da odoli kada protivnik odjednom uloži obe noge i meso s plećke, izuzetno meko i ukusno – s pravom smatrano za jednu od najvećih poslastica. Brzo za njima nestale su i žene s velikim grudima. Ali su barem umrle site. Veoma site.

Velika glad ubrzo je prestala da bude velika, a onda, kao ružan san iz kojeg se oznojeni budimo, nestala iz svesti stanovnika sela. Ljudi su se vratili svojim poslovima, život je tekao dalje.

U podne dobošar je kružio selom dajući znak da je vreme za ručak. Ljudi bi prekinuli posao, oprali ruke, odigrali partiju karata i seli da ručaju. Siti i zadovoljni, ako su imali sreće na kartama, malo bi odremali pa se odmorni vratili svojim poslovima.

Život je bio idiličan, gotovo nestvarno lep, sve dok pojedinci nisu počeli da varaju na kartama. Opasnost da dođe do nemira, možda i krvoprolića, a ljudski životi, koji su svetinja, tada lako mogu da se izgube, nadvila se nad mirno selo. Vladar, koji je, dakako, podržavao plemenitu inventivnost svojih podanika – služili su mu, uostalom, kao primer da nema nerešivih problema – za ovo je saznao tek nakon nekoliko dana. A situacija je nalagala da se nešto hitno preduzme. Valja, međutim, dodati, kako bismo sačuvali nepristrasnost, da je ovo kašnjenje bilo prouzrokovano objektivnim razlozima – doušnici poslednjih dana nisu imali sreće na kartama.

Posmatrači su stigli u poslednji čas. Doneli su špilove štampane u državnoj štampariji, nove i zapečaćene. A pre ručka stajali bi nad igračima ne dozvoljavajući ni najmanju prevaru. I mir se ponovo vratio u selo. Oštri noževi, proteklih dana ubojito oružje kojim se pretilo, ponovo su postali bezazleni pribor za jelo.

Meštani su uživali u vraćenoj idili sve dok se nisu zagubili u lavirintima istorije. Predanje kaže, a ono nikada nije sasvim pouzdano, da je poslednji žitelj umro od gojaznosti.

© Đorđe Otašević

__________
Priča „Poker“ je objavljena u autorskoj knjizi Đorđa Otaševića: „Kako miriše plastično cveće?“ (Beografiti, Novi Beograd, 2001).
Овај унос је објављен под Приче и означен са , , . Забележите сталну везу.