Удри бригу – афоризмом

Магазин, додатак дневног листа „Политика“

Под лупом: Удри бригу – афоризмом

Долазе бољи дани

Многи су убеђени да су најбољи светски афористичари рођени у Србији и да то није случајно. Имамо и духа и мана на претек, па по навици хумором дриблујемо кризу

С њима је све лакше, помажу нам да свакој недаћи која нас задеси можемо и да се насмејемо. Афористичари су постали портпароли народа због умећа „да предриблују власти на малом простору и испишу монументалне минијатуре са мало речи и пуно смисла”. Зашто народни портпароли? Зато што умеју да кажу оно што бисмо и ми рекли, само да смо се сетили, откривају нам наше мане које можемо да променимо или бар да се научимо да с њима живимо.

Не бих да причамо о томе колико су успешни гласноговорницима разних институција и организација, али ови наши, „народски“ трибуни имају изузетну прођу у целом свету.

Да је заиста тако потврђују преводи и антологије у које су уврштени: у Бугарској, Пољској, Румунији, Македонији, Немачкој, Аустрији, Италији, Русији, САД… преводи у књижевним часописима и текстови у „Њујорк тајмсу“ и „Хералд трибјуну“, „Отава сану“…

Magazin - Politika - Pod lupom

У друштву са Цицероном и Твеном

– Српски афоризам је само последњих година већ и неколико деценија у самом светском врху по квалитету и броју врхунских аутора. После Пољака Станислава Јежи Леца, који је умро 1966. године, наши афористичари су преузели тај светски примат. Он важи за непревазиђеног класика у књижевним круговима, али ја сматрам да већ сада постоји бар десетак аутора у Србији који пишу боље од Леца – каже Александар Чотрић.

Тако у „Антологији светске мудрости“ коју су састављали Руси има највише аутора из Србије, а антологији објављеној у Америци, са целог Балкана једино су наши мајстори „кратке форме“ заступљени у њој – међу 300 аутора из целог света од античких времена до данас (Конфучије, Цицерон, Волтер, Марк Твен, Черчил…) нашла су се и три писца из Србије: Баљак, Чотрић и Растко Закић.

Италијански сатиричар Фабрицио Карамања почео је да учи српски језик да би што боље разумео сажете „српске бисере“, иако су многи преведени на енглески, а на интернет порталима објавио је више студија о феномену српске духовитости док је Американка Џенифер Пирс одлучила да ради докторску дисертацију о односу српског афоризма према сукобима у СФР Југославији.

Због свега овога и наши афористичари се шале, што им не дође тешко, па набрајају: Сократ, Симић, Питагора, Чотрић, Русо, Баљак, Чехов, Минић, Љермонтов, Јовановић…

– Колега Слободан Симић саставио је антологију српског антиратног афоризма која је преведена на енглески језик. Док сам радио у Министарству за дијаспору поклањао сам је министрима, члановима влада земаља на свих пет континената, и они су били одушевљени и говорили су да то најбоље одсликава све оно што се дешавало у СФР Југославији. То показује оно исконско правило – кад је најтеже човек има потребу да се шали, али требало је имати и храбрости. Нисмо престајали да пишемо ни упркос претњама и притисцима и драго нам је да се то свиђа људима и на другим подручјима – каже Александар Чотрић.

Оно што је родоначелник српске сатире Радоје Домановић пре више од сто година писао и данас је у читанкама. Нушић и Стерија су актуелни као и када су писали „Сумњиво лице“, „Госпођу министарку“, „Родољупце“.

– Природа сатире је да критикује, указује на неправилности, да опише аномалије у друштву и, на крају крајева, исмеје, али искључиво да би се то поправило. Сатиричар није заједљиви циник, већ забринути, морални члан заједнице који покушава да укаже на грешке да би се оне исправиле. Било би идеално да после петооктобарских промена нема више сатиричних тема али, нажалост, испоставило се да тих тема има и даље и још у великом броју – каже Слободан Симић.

Ако имаш велики нос не пати – насмеј се

У неким комшијским земљама се чуде нашој самокритичности.

– Када смо колега Чотрић и ја гостовали у Хрватској питали су нас зашто тако оштро говоримо о себи. Али сатира није исмевање другог већ себе. Онај ко се насмеје зато што има велике уши или нос у бољој је позицији од онога који због тога пати. Мислим да смо претходних деценија врло гласно говорили и писали и да смо дали допринос променама које су се дефинитивно десиле – истиче Слободан Симић.

Да подсетимо некадашње шетаче, један од његових афоризама ношен је као транспарент на демонстрацијама деведесетих и гласи: „Гледам ТВ Дневник, а почео сам и да се дрогирам.“

– Неко је рекао да је теже написати добар афоризам него лош роман. Ја лично пишем сатиру као нужну самоодбрану, јер сатира је као акупунктура – боцка, боли, али је лековита – каже Драгутин Минић Карло, уредник „Политикиног Сатирикона“, који је међу нашим најбољим сатиричарима.

Скоро да нема града у нашој земљи у којем не постоји неки хумориста или афористичар, или где се не организују вечери сатиричара које заокупљају велику пажњу публике. Изузетно је јак Београдски афористичарски круг који је спонтано настао још пре три деценије, а од пре три године делује као регистровано удружење.

Драгутин Минић Карло истиче да је домаћа публика веома однегована, где год се гостује сале су пуне, поготово на „Сатира фесту“ или новогодишњем „Сатирикону“ на Коларцу. Људи воле да се смехом подсети кроз шта су све пролазили у старој години, да чују духовите прогнозе о томе шта их чека у новој.

Па, каква ће бити 2011. година?

Ако сажмемо сатирична предвиђања могли бисмо да кажемо овако: „Најбоља српска сатира настала је у тешким временима, за савремену долазе бољи дани, а утешно је и то што у новој години нећемо нападати власт. Само ћемо се бранити.“

Шалу на страну, за афористичаре заиста долазе бољи дани. Људи имају све мање времена да читају приповетке и романе, живе све брже, увек им недостаје слободно време, а афоризам удара директно, без околишања, носи мудрост и духовитост, освешћује и засмејава.

Музеј афоризма

Београдски афористичарски круг залаже се да се у Србији оснује Музеј хумора и сатире. Они би желели да с обзиром на реноме у свету афоризам постане српски бренд.

Ако је цео Праг у знаку Кафке, Београд би могао бити у знаку хумора: једна од идеја је и да се израђују мајице и беџеви са афоризмима на српском и енглеском језику. Занимљиво је да је о српском афоризму снимљен и документарни филм „Довиђења, како сте“, у режији Бориса Митића, који је обишао свих пет континената, али, нажалост, још ниједном није приказан ни на једној нашој телевизији.

Најважнија домаћа награда за сатиру је она коју додељује Фонд „Радоје Домановић“, чији је председник Радослав Тилгер. Веома је цењена и Вибова награда коју додељује наша кућа „Политика“.

Омаловажени од домаћих критичара

– Афоризам је вишеструко изазовна књижевна врста, али домаћи књижевни критичари том изазову за сада успешно одолевају. Још увек се само питају да ли је афоризам, који узгред речено постоји већ две и по хиљаде година, могућ као књижевна врста. Понашају се као да је афористика стидно место наше књижевности – каже Александар Баљак и илуструје то чињеницом да до сада ни један афористичар није добио националну пензију, за разлику од представника других књижевних форми, са знатно скромнијим признањима и наградама.

Александар Баљак:

– Гласао сам и за и против. Нисам могао да се уздржим.
– Радим за двојицу, вредим за тројицу. Сам чиним кворум, а погодан сам и за масовна окупљања.
– И ја знам да ништа не знам, али не правим од тога филозофију.
– Нисам превртљив, него ветар дува час на једну, час на другу страну.
– Секс је могућ и у стотој, али ко би се тога сетио.
– Што се роди, мора да се љуља – рече пијанац.
– Ко ме позове на ручак, има бесплатно пиће!
– Имам такав си-ви да бих могао да будем и пи-ар и ди-џеј.
– Јуче сам ухватио себе како причам сам са собом, а онда смо сва тројица отишли на пиво
– Сутра нас чека напоран дан. Е тај ће се, вала, начекати.

Слободан Симић:

– Кад Нова година чује ко је све чека, неће смети да дође у Србију!
– Новогодишње жеље ће нам тешко бити испуњене. Сувише су празне.
– Демократију немамо. Хоћете ли нешто са роштиља?
– Нисмо ми ни тражили цео капитализам! Само њихове плате!
– Неће нама Америка диктирати! Даће нам откуцано.
– Ја сам годинама био сиромашан. А онда сам смислио одлично предизборно обећање.
– У новој години биће нам испуњене све жеље. Под условом да платимо порез на жеље!

Александар Чотрић:

– За празнике сам кћерки купио лутку, сину бицикл, а жени груди.
– Нова година ће доћи у нашу земљу само уколико испунимо врло строге међународне услове.
– Са комшилуком имам добре односе, а са једном комшиницом и редовне.
– Моја жена је злопамтило. Сети се сваке годишњице брака.
– Мој рекорд је шест пута за једну ноћ. Додуше, то је била поларна ноћ.
– Брак је законом уређена заједница мушкарца и жене у којој влада закон јачег.
– Жена ме је преварила с Николом, па сам јој се реванширао пуном мером. И ја сам њу преварио са Николом.
– Наша највећа жеља у новој години није да Деда Мраз нешто донесе, већ да некога однесе!
– За нову годину желимо све најбоље, а онда целе године једни другима радимо све најгоре.

Драгутин Минић Карло:

– Нисам толики патриота. Ја волим свој народ.
– Гориво је поскупело, али не мари, наша кола иду низбрдо.
– Стандард нас убија, али статистика нас вади из мртвих.
– Песма неће више ићи с колена на колено. Чим деда узме унука у крило, прогласе га педофилом.
– Ја сам у сексу вицешампион. Увек сам други.
– Многи сањају боље јуче.
– Волим и ја Америку. Мајке ми Русије.
– Чувени покераш се оженио по четврти пут. Три па једна.
– Велики брат се некада звао ОЗНА.

Радослав Тилгер:

– Деда Мраз у Србији нема ирвасе. Уништен му је сточни фонд.
– Не чекам Нову годину. Све што може да ми донесе, дочекао сам у старој.
– Неки радници су веома задовољни транзицијом. У расподели добара њима су припали контејнери у богатијим деловима града.
– Лако је радницима да штрајкују глађу, кад немају шта да једу!
– Шта ЕУ може да пожели Србији у Новој години, што већ није доживела?!
– Обећања која је дала влада су стара, не важе. У Новој години ћемо добити нова обећања!

Драгољуб Стевановић
објављено: 16. 1. 2011.

Овај унос је објављен под Нешто више и означен са , , . Забележите сталну везу.