Raspričavanje #26 [Mića M. Tumarić]

MAJMUN U AUTOBUSU

Autobus, išaran kao uskršnje jaje, juri krivudavim putem. Prepun je. Kao kutija šibica. Pedesetak putnika sedi. Još toliko stoji. Glume čaplje. Međusobno se čepaju. Udaraju jedni druge laktovima u rebra. U genitalije i ko zna još gde.

A vozač veseo. Napalio muziku. Do panja. Novokomponovanu. Putnici guraju u uši šta stignu, od cigareta do čenova belog luka. Rukom pokrivaju usta. Da ne vrište. Traumatično stanje. Idealno za proučavanje.

Vozač pevuši. I pritiska papučicu gasa. Ona cvili. Pod pritiskom. Duša joj u nosu. Autobus juri. Ma kakvi – leti. Iz krivine u krivinu.

Jedan putnik se krsti, drugi plače, treći piše testament, četvrti oslobađa telo hrane…

– Uspori! – vapi starica, koju su pritisnula dvojica rmpalija, pa jadnica liči na isceđenu pljeskavicu.

– Matora, ne žvalavi – urla šofer i pita konduktera gde je ta prokleta peta brzina.

Kad je uspeo da ubaci u petu, na nizbrdici, autobus polete kao bolid. Gume cvile, baš kao i putnici. Čovek za volanom se trese od smeha i kaže:

– Sad ćete da vidite kako brat vozi! Ima sve da se puši!

I pušilo se. Na sve strane. Prvo je otpao auspuh. Zatim se zapalila guma. Tri automobila se sa zadnje strane zalepila za autobus. Kao taksene marke.

– Uspori, majmune jedan! – zaurla jedan od prestravljenih putnika.

Na te reči Fanđo krvnički pritisnu kočnice. Zajaukaše gvožđe, plastika, guma i putnici. Odjednom je vozilo bilo poluprazno. Putnike je inercija prebacila u prednji deo. Jedne na druge. Kad su poustajali, izlomljeni i izgužvani, krenu kanonada udaraca sa zadnje strane. Ovog puta se za autobus zalepilo desetak što automobila, što kamiona i kombija.

Jecanje, cviljenje i psovke nadjačao je glas vozača:

– Ko je majmun?! Pitam: ko je majmun?!

Tajac. Kao u crkvi. Ljudi se ukočili od straha.

– Ma, nisi ti majmun… – pokuša da smiri situaciju čovek s naočarima.

– Ti ćeš da mi kažeš, ćoravi! – sunu kočijaš i odgurnu kratkovidog. – Odmah da ste prijavili ko je rekao da sam majmun ili ću vas, jednog po jednog, izbaciti napolje.

Videvši da je đavo odavno odneo šalu, putnici okrenuše poglede ka sedištu na kojem je sedeo žgoljavi mladić plavo ofarbane kose. On se poče vrpoljiti. U očima saputnika ništa dobro nije video. Stoga procedi kroz zube:

– Ja sam… ja sam rekao…

Šofer je u jednom skoku stigao do nesrećnika, zgrabio ga za vrat, dobro protresao, srušio na pod, a potom odvukao do vrata i izbacio ga napolje. Zatim je seo za volan i nastavio ludačku vožnju. Putnici su zakukali. Uglas. Molili su da i njih izbaci. To je bezbednije od vožnje linijskim autobusom.

© Mića M. Tumarić

__________
Priča „Majmun u autobusu“ je objavljena u autorskoj knjizi Miće M. Tumarića: „Ludesno“ (Srpska knjiga, Ruma, 2003).
Овај унос је објављен под Приче и означен са , , , . Забележите сталну везу.