Raspričavanje #25 [Slobodan Žikić]

MOLBA

Seo je, othukujući, za mali sto, primakao pepeljaru sa lavljom glavom u čije je razjapljene čeljusti slagao izgorela palidrvca i polako, sigurnim i uvežbanim potezom čoveka koji je celog života zarezivao svoje „plajvaze“ zašiljio olovku tako da je mogao da piše onako kako najbolje ume, sa svim onim tankim, izvijenim i debelim, ozbiljnim crtama koje odaju čoveka sigurnog u svoju pisarsku veštinu i u svoju misao. I dokonog, u svakom slučaju, i staloženog. Ispisao je zatim naslov: GRADSKOM NARODNOM ODBORU. Pročitao ga je više puta.

Kako započeti ovu molbu koja će, verovatno, kao i dosadašnje, dospeti u ruke nekom mladom, nezrelom i neotesanom službeniku koji ama baš ništa o službovanju, recimo, pre onog rata, ne zna? Kako njemu odmah pokazati ko je ko, kako mu predstaviti vreme kada je Njegovo Veličanstvo, po milosti Božjoj i volji narodnoj kralj Jugoslavije, rešavalo mnoge stvari preko kolena, a sve po koži i džepu svojih vernih službenika.

Kako, potom, objasniti tom zelenom kancelarijskom moljcu, tom čoveku koji i ne zna šta je mastionica a šta pero, tom nesrećniku umazanom hemijskim olovkama, kako njemu objasniti da je život službenika po želji kraljevskih namesnika, a u ime Njegovog Veličanstva, opet po milosti božjoj i volji narodnoj, na nevolju službeničkih porodica više no njih samih, preko noći gubio smisao i materijalnu podlogu izdvajanjem sela iz srezova, srezova iz banovina, obrazovanjem novih opština i ukidanjem starih!

Nije baš ni jednostavno, gospodine moj, promeniti u toku službovanja dvanaest opština. Taman počneš da radiš i na svoje i na zadovoljstvo naroda onako kako se pristoji i kako treba, kad ono, u ime Njegovog Veličanstva Petra Drugog, po milosti Božjoj i volji narodnoj Kralja Jugoslavije, kraljevski namesnici, na predlog predsednika Ministarskog saveta i Ministra unutrašnjih poslova, a na osnovu &b i 10 Zakona o opštinama REŠAVAJU da se sedište Opštine beličke u Srezu jagodinskom premesti iz sela Belica u selo Bunar. A, to znači, delovođa Opštine beličke Ljubomir Ž. Jakovljević neka se izvoli preseliti iz Belice u Bunar.

Ono, bilo je tu i drugih stvari, recimo, partijskih, zbog kojih je on dosta opština promenio. Nije se morao, i kad to nije bilo potrebno, a ni uputno, isticati kao okoreli radikal. A, on jeste. I bio radikal, i bio tvrdoglav, i inadžija. Nije mu, na primer, bilo potrebno ni da recituje baš onu strofu Vojislava J. Ilića mlađeg, onu o prahu zaborava koji tolike druge skriva, sem večito mladog diva, sem starog hrasta, i tako dalje, i tako dalje, baš u vreme kad je bilo očigledno da prah zaborava počinje nemilosrdno da prekriva i tog diva, kad je bilo jasno da divu neće ostati bela samo brada.

Nervozno se osvrnuo ka šporetu. Opet vraća dim, neće da vuče. Ustao je, provukao dva-tri puta kukač kroz žar, pa je iz rerne izvadio suva drva i vešto ih prekrstio i udesio tako da su morala da planu.

Ovo bi moralo da gori i napolju, na snegu, majku mu! Toliko je suvo!

Suče ponovo bele brkove, nervozno ih čupka pri pogledu na lepa, a malo drhtava slova: GRADSKOM NARODNOM ODBORU.

Nema taj pojma, gospodine moj, šta je to delovođa opštine Beličke, šta je praktikant prvostepenog suda, šta intabulacioni protokolista, ili recimo, računopolagač mesne kontrole pri oblasnom odboru. Pa onda, otkud bi njemu moglo biti poznato šta znači obavljati stalno i samostalno, potpuno samostalno, sve poslove zvaničnika banske uprave u Nišu, pa zvaničnika sreskog načelnika u Jagodini!

Samouk jesam. Ama, deder ti, junačino, napiši ovako kao ja: GRADSKOM NARODNOM ODBORU. ‘Ajde! Izdaju me pomalo ruke, više oči nego ruke, ali opet, vidi se tu i moje znanje i moja naobrazba, i moje zvanje, vidi se tu kultura pisanja i kultura pokreta. Sve se tu vidi. Gotovo ne bih ni morao ništa više da pišem, pa da ti odmah bude jasno da sam, bar za tebe, nedostižan. Upravo tako kako sam rekao: sve je odmah jasno! Treba samo napisati: unapred mnogo zahvaljujem i smrt fašizmu-sloboda narodu. I gotovo.

Zagledan u veliku rezu na vratima mahinalno otvori tabakeru koju je, kao jedini ratni plen, iz Tunisa doneo kad je ono, lutajući sa vojskom, dospeo i do te daleke prekomorske zemlje; iskida cigaretu na tri dela, pa jedan, najmanji deo, zatače u muštiklu.

Ova orahova gorka, brate, pomisli, pa uze drugu muštiklu i ponovo ugura u nju ono parče cigarete.

I šibice su pokvarili. Mora čovek da pazi kad kreše, može oči da istera. I, nije lepo, a ni pošteno, da ljude ovako lažu i potkradaju. Zašto pišu da u kutiji ima pedeset drvaca, kad ni u jednoj nema više od četrdeset?

Gurnu ugašenu šibicu u lavlja usta na pepeljari, pronađe nekako mesto i za to palidrvce. Na stolu, uredno spakovana, stajala su palidrvca već ranije upotrebljena, kao dokazi da neko nepošteno i aljkavo posluje, svesno ili nesvesno, kao dokazi da neko opet laže narod. Ili to, možda, kradu ovi trafikanti? Pokvareni su oni. Pale tako cigarete, pale, pale, pa kad neko dođe, oni već korišćenu kutiju šibica – tras, pa prodaju. A, ko će da broji palidrvca kad kupuje šibice?

Ponovo se prihvati olovke.

Kako se nalazim u dubokoj starosti, a nisu mi još potpuno jasne sve okolnosti koje su uticale na moj penzioni raspored, to vas ovim molim za izveštaj o sledećim okolnostima…

Napisa to, zastajkujući, i trudeći se da što bolje ispiše slova i sastavi rečenicu. Ali, čim završi, naljuti se na sebe.

Ne valja, ne valja, ništa to ne valja! Ako sam star, to ne znači da mora da mi je sve jasno! I, šta on ima meni da objašnjava okolnosti, kad ja sam najbolje znam sve okolnosti! Šta on meni može da objasni? Radio sam poslove o kojima on može samo da sanja. Ja njemu mogu da objasnim kako se izdaju uverenja, kako se prikupljaju podaci za raspravljanje ostavine, kako se prenose nepokretnosti, kako se vrši ubaštinjenje, kako se sastavlja budžet, kako se vode rashodi i prihodi, spiskovi i evidencije za vojne potrebe… I, kako se sve to radi neprekidno četrdeset i tri godine, bez opomene i bez kazne. I bez bolovanja.

A on, ako baš hoće da objašnjava, neka mi objasni kako Panta poštar, koji nije znao pošteno ni da se potpiše, može da se meri sa mnom i da ima istu kategoriju kao ja? I Bogosav, koji dalje od pisara nikad nije odmakao, i koji je tek sad, u penzionerskom udruženju, dočekao da postane računovođa, pa i to prvo unapređenje jedva podnosi jer ne zna ni ulaz-izlaz da sastavi!?

Sa zemljanog poda kao da se podiže oblačić prašine. Vetar grunu na vrata. On dohvati bokal s vodom i poprska zemljani pod. Isparavajući se pred šporetom, zemlja je prijatno i poznato mirisala.

Pogleda kroz uzani prozorčić, njegovu jedinu vezu sa svetom, tajnu vezu kroz koju je satima gledao kako pada sneg i kako se kroz duboke nanose s mukom provlače psi lutalice kojih je odjednom bilo neuobičajeno mnogo i nezdravo mnogo.

Učini mu se da sneg prolazi kroz prozor, da staklo više nije nikakva prepreka i da ga krupne pahuljice već zavejavaju. Prvo zabeleše obrve, a onda, čudno, onda mu se prsti na nogama ukočiše, kao da su promrzli, kao kad je u ratu sav u krpama lutao planinskim bespućima. Uplaši se, pa sede ponovo za sto, a parče hartije ga iznenadi svojom belinom.

Ovo treba pocepati odmah, ljutnu se on, iscepa započetu molbu na komadiće, pa uze nov list rešen da to bude poslednja redaktura molbe koju će uputiti Gradskom narodnom odboru, istina, redaktura koju će, kao i dosadašnje, izvršiti u glavi i samo je preneti na papir.

No, olovka se beše već istupila. Trebalo je ponovo zarezati vrh olovke tako da se može krasnopisom ispisati molba, tako da se može i kroz rukopis izraziti ono što je najvažnije. Jer, rukopis, to je legitimisanje. To kazuje samo za sebe i ono što ti ne želiš da kažeš.

Kad je ponovo zašiljio olovku, uzeo je drugi papir i vrlo pažljivo, i zbog toga drhtavije i ukoso, ispisao: GRADSKOM NARODNOM ODBORU.

I opet grozničavo poče da razmišlja šta bi se dalje moglo napisati. Da li nešto o gladovanju, o pešačenju, o vucima koji su ga presretali dok se vraćao iz službe i zbog kojih je nosio za pojasom nož, ili nešto o spavanju na stolu, u opštini, o ratu i medaljama koje više nisu onako sjajne kao kad su mu ih okačili na grudi, o izgladneloj deci koja su sva promrzla očekivala da im donese brašno, o nepravednoj bratovljevoj pogibiji u šljivaru više kuće, o studenoj vodi koja je grgoljila pred kućom, o poplavama i srušenoj kući, o pacovima koji su ga preskakali dok je premoren ležao i spavao teškim snom u opštinskoj arhivi, o nadničenju…

Ništa od svega toga taj tamo primač molbi, taj čovek bez rukopisa, dakle bez lika, jer piše pisaćom mašinom, ne bi razumeo. Izlapeli penzioner, matora budala, drtonja, rekao bi, nema preča posla…

Hladnoća pođe ovoga puta od nogu. Najednom se ukočio i nije mogao, mada se upinjao i šakama opirao o sto, da ustane i dođe do šporeta. Ništa ne pucketa, ništa se ne čuje iz tog prokletog švapskog šporeta!

Olovka skliznu i pade na papir. Onaj najfiniji deo grafita, onaj najšiljatiji, prelomi se.

Baš ispod naslova: GRADSKOM NARODNOM ODBORU, pojaviše se najpre sitne tačkice, koje se zatim namnožiše i pretvoriše u krupne mrlje, a onda se stopiše u jednu, ogromnu mrlju, i prekriše ceo papir.

Širom je otvorio oči svestan da mu glava leži na stolu. Tako razrogačenih i iznenađenih očiju, ljut što ne može noge da pomeri, da ih odlepi od zemlje, ljut što mu se hladnoća zavlači i pod odeću i obuzima mu celo telo, promrmlja, ne zatvarajući do kraja usta, zevajući kao riba na suvom, jedva razaznajući svoj glas: Kako se nalazim u dubokoj starosti, a nisu mi jasne sve okolnosti…

Konačno, to bi trebalo napisati! To bi bio dobar početak! Treba samo to zapamtiti, treba stalno ponavljati jer, ko zna kada će ova slabost proći i hoće li uopšte proći! A onaj tamo, onaj bez rukopisa, treba ipak da zna, makar samo da zna.

© Slobodan Žikić

__________
Priča „Molba“ je objavljena u autorskoj knjizi Slobodana Žikića: „Moja prva pisaća mašina“ (Akademija „Ivo Andrić“, Beograd, 2003).
Овај унос је објављен под Приче и означен са , , . Забележите сталну везу.