Преминуо Фадил Хаџић

Fadil HadžićЈедан од најугледнијих хрватских културних радника, Фадил Хаџић, изненада је преминуо у 89. години живота, у Загребу. Хаџић је био уметник широког спектра занимања, а сликар по академском образовању.

У Загребу је, у 89. години, умро Фадил Хаџић, један од најизвођенијих хрватских комедиографа, свестрани културни посленик, филмски режисер, сценариста, новинар и сликар, али и оснивач и дугогодишњи уметнички директор Сатиричког позоришта „Керемпух“, односно „Јазавац“ како се звало пре рата.

Иако се опробао у свим видовима уметности и уређивању новина и часописа (ВУС, Вјесник, Телеграм, Керемпух, Око), Хаџић, рођен 1922. у Билећи и сликар по академском образовању, током своје богате каријере, највише је био везан за позориште.

Године 1950. оснива и води Керемпухово ведро казалиште (позориште), од 1951. преименовано у Градско казалиште „Комедија“, почетком педесетих година оснива и води „Дуга-филм“, прво предузеће за производњу цртаних филмова у Југославији, а од 1952. године био је директор „Зора-филма“.

Током 1964. био је један од оснивача Сатиричког казалишта „Јазавац“, на чијем је челу био 20 година.

Покретач је позоришног фестивала „Дани сатире“, први пут одржаног 1976. године. Драмску каријеру започео је „Досадном комедијом“, која је први пут изведена 1952. у позоришту „Комедија“.

Његов драмски опус обухвата 60 дела у којима тематизује генерацијске сукобе, мушко-женске односе, злоупотребу моћи и друштвени морал.

Био је активан до последњег дана живота, а у матичном му је позоришту 20. новембра прошле године први пут изведено последње дело, комедија „Преваранти“.

Успешан филмски режисер

Као филмски режисер дебитовао је почетком шездесетих година са два дугометражна филма, „Земља с пет континената“ и „Абецеда страха“, после чега, 1962. године, следи комедија „Да ли је умро добар човјек?“ и ратни филм „Десант на Дрвар“ (1963).

За филм „Службени положај“ (1964) награђен је Великом Златном ареном на филмском фестивалу у Пули, чији је био главни промотер.

У његовом филмском опусу истичу се филмови друштвено-критичког карактера, међу којима и „Протест“ (1967), „Лов на јелене“ (1972), „Новинар“ (1979), „Амбасадор“ (1984).

Аутор је либрета за оперу „Пожар у опери“ Бориса Папандопула и више романа, књига и хумористичких путописа.

У Вјеснику је под псеудонимом Зоран Зец објављивао ироничне портрете културних радника који су 1970. сабрани у књизи „Хрватски Олимп“. Сликарством је интензивније почео да се бави седамдесетих година, сликајући највише актове, портрете, истарске пејзаже и ведуте у техници уља, акварела и пастела.

За културно-уметнички рад добио је бројне награде и друга признања, међу којима 1984. и награду „Владимир Назор“ за животно дело.

Извор: РТС

Овај унос је објављен под Дешавања и означен са , . Забележите сталну везу.