Raspričavanje #24 [Goran Kljajić]

SATIRIČARI

Satiričari imaju porijeklo od satira. To je onaj mali, dlakavi, s kozijim rogovima i nogama, što je iskakao iznenada pred žene i činio im, uz njihovo veliko zadovoljstvo, one grozne stvari. Kako bi to sad neki rekli, milokliz mu je bio baš takav.

E sad, pošto tih malih sa njihovim velikim, nije bilo baš dovoljno, kolika je bila potražnja za njima, ljudi su se dosjetili da u njihovu čast organizuju satirske igre, čiji su glavni sastojak bile bahanalije. To je takva društvena zabava u kojoj se ne zna ko koga, kako i gdje. Opšte rasulo iliti potpuna razobručenost u odnosu na propisane norme ponašanja.

Inače, sve to zakuvavanje započinjalo je satirskim pjesmama, odama u čast poluboga Satira. Otada su satiričari baš takvi: zakuvavaju i razobručavaju do maksimuma. Na žalost, nema bahanalija, izuzetno u dvoje, eventualno troje, a ni satiričari više ne pišu ode. Zato što je Satir otišao u ilegalu.

Jer, oni koji nisu volili vino, i vinsko geslo: In vino veritas!, iz koga je proizilazilo i prirodno ponašanje muškaraca i žena vinom oslobođenih stega, napravili su od poluboga Satira, šumskog poluđavola. Pa sad, ko smije sa đavolom, on je nečist. Lukavo – ali nije djelovalo. Jer je nad Satirom bio bog šume – Pan.

Šuma je valičanstvena, kad se gleda izdaleka, a puna tajanstva i ko zna šta sve u njoj ima, kad se u nju uđe. To izaziva jezu. A iz jeze Pan pravi paniku. Otuda i satiričari izazivaju i jezu, i pometnju, i paniku, u redovima lažnih veličina. Ja tebe serdare, ti mene vojvodo. A ni serdar, još manje vojvoda.

I onda, takvi, idu namrgođena, smrknuta lica da bi izgledali kao da su dostojanstveni, izdignuti od rulje. Tako, gotovo ukočenima od želje da budu živi spomenici, dovoljno je samo malo podrugivanje, čak provokativno nakašljavanje, a da ne kažemo pjesmica-rugalica:

Gledaj ove dične face
(tu oni izdižu noseve)
za života bronzane mrtvace!
(tu oni potežu kubure)

A satiričar bjež. Ne što se boji. Nego da ih opet iznenadi. A oni nadaju dreku: Đavo! Ruganje! Rušenje vrijednosti! Nedopustivo! Sprdačine! Hohštapleraj! Nemoral! I krenu da čuvaju tečevine svoga položaja: policija, cenzura, ideološke etikete, kazne, zabrane, šikaniranje, omalovažavanje, srozavanje, nipodaštavanje satire.

I što oni više tako, to satira bolja, ne rastu rogovi satiričarima, nego njima. Jer đavo stvarno nije u satiri. Osim kao predmet poruge. A on kad se prepozna – u bijesu se i otkrije. Strgne ljubaznu masku i nasrne rogovima. Samo, kako rekosmo, tu je Pan. Zato je to nasrtanje panično, u strahu. I ako zakači kojeg satiričara (a istina je, mnoge kači), ni najmanje ne zakači satiru. To je ono što njih plaši i dovodi do očaja. Toliko satiričara utamaniše – a satiri ništa. A i kako bi!

Nije satira kriva što oni imaju rogove i kozije uši. Treba da se sa tim pomire, bilo bi im mnogo lakše. Ali oni navalili na šminku. A ona se najlakše skida satirom.

To je to. Voda i vatra ne mogu zajedno, a tako i šminka i satira. Tako, vidimo nisu naudili ni Satiru, ni Panu. Oni su se pretvorili u satire, ali onakve kakve oni zamišljaju, zle i rđave, a Pan ih tjera kao stado ispred sebe u strahu da će se to i saznati.

A ni dobrog starog Bahusa nisu protjerali. Samo mu se pojavnost promjenila. Jer, nekad se narod jebavao po zabavama, a sad je glavna zabava – jebavati narod!

© Goran Kljajić

__________
Priča „Satiričari“ je objavljena u autorskoj knjizi Gorana Kljajića: „Najbolji smo“ (Tale, Banja Luka, 2004).
Овај унос је објављен под Приче и означен са , , . Забележите сталну везу.