Српски афоризам јесте навијени будилник!

Милан Р. Симић

Милан Р. Симић

Да би дошли бољи дани,
ови садашњи морају да оду.

Милан Бештић

Непоновљиви Хорхе Луис Борхес рекао је неком приликом како му се Кафкин роман „Замак“ много допада, али да би га он написао на једној страници! Напомињем ово јер је тежња нас афористичира да надмашимо и обим те једне странице, и да са једном реченицом, највише две, обухватимо све оно што романсијер „хоће да каже“ романом, приповедач причом, редитељ филмом… Јер, афористичари јесу ствараоци који су се „духовно калили“ током ауторитарне владавине у двадесетом веку. Такође, и у периоду националне опијености, масовног лудила, периода наказног патриотизма, вербалног деликта, апсурдних рехабилитација, крвавих масовних демонстрација, доба „малоумних пророка и још малоумнијих њихових следбеника“! А баш због каљења у таквим условима, добар српски афористичар „користи своје право“ и Он јесте литерарни психолог и карактеролог, колико и добар романописац тзв. историјских романа, драмски писац „провокативних драма“, редитељ филма који баш „погађа наш нерв“! Уосталом, сви ми – приповедачи, драмски писци, песници, људи филма и позоришта – радимо идентичан посао, односно: „извлачимо“ на светло дана праву слику о нама, о нашем менталитету. Побогу, ми не радимо на Телевизији, па да шминкамо истину! Истина? Не рече ли мудрац Станислав Јежи Лец да „Најтеже је с истином у времену кад све може бити истина!“.

Дакле, вратимо се причи о афоризму каквог га ми српски афористичари схватамо и пишемо. Тај афоризам јесте оштар, кратак, да поновимо: чине га једна или две реченице које обавезно садрже јаку дозу сарказма, уз готово неизоставни и непредвидљиви филозофски обрт! Такве афоризме, наравно, испровоцирало је доба репресије – најпре у земљама источне Европе – где је слобода говора прва „ухапшена“, где су мислећи људи једноставно „жигосани“ тиме што су морали „шапутати“ попут „просте“ већине и који су сматрани тек као обична физичка радна снага! Где су велике Вође угушиле слободну штампу „као рајинка пиле“, истовремено бездушно уништавајући културу, спорт, школство, све стварајући политичку мафију, успут празнећи сламарице грађанима, приде: испирајући им и мозак… Наравно, време таквих „вођа“ још није прошло?, демократски процеси за какве ми знамо нису нимало бајколики, и на све личе, само не и на оно полувековно, и коју годину више, очекивано „боље сутра“. Тачније речено: што је време у којем живимо опасније и безнадежније, плодови рада афористичара још сочнији су! Наравно, афоризми српских афористичара нису позив на побуну (боже сачувај!), али јесу навијени будилник. Па, господо драга, пробудите се! Читајте афоризме ако већ немате времена за ишчитавања романа и збирки прича, чак и оних које су узнеле НИН-ова, Андрићева, Мешина, или Сремчева награда, или Нобелова, наравно… Читајући афоризме, суочимо се са стварношћу, баш онаквом какву не желимо да видимо, схватимо, признамо. Дакле, „отрезнимо“ се. Ојачајмо дух, подигнимо главу, исправимо леђа, одморимо колена. Будимо са нашим ружним навикама на Ти, негативним цртама карактера такође. Јер, ружне навике су и наше, и у нама су, не само у „првом до нас“. Јер, ми јесмо потомци предака који су марљиво гајили традицију говорних народних умотворина а афоризам, као књижевна форма (и израз), припада баш њима. Кратко, сажето, јасно! И поучно!

Да видимо како то изгледа на примеру неколико одабраних афоризама чији су аутори Слободан Симић, Бодин Марјановић, Бане Јовановића, Витомир Теофиловић, Милан Бештић и Александар Баљак!
– Више се не дрогирам! Сада бомбардовање гледам кроз прозор!
– Српска се труба с Косова чује! Свира повлачење!
– Види излаз, па уђи!
– Више не притежем каиш. Појео сам га!
– Нисам знао за Голи оток! Нисам, светога ми Гргура!
И, на крају овог осврта о српској сатири, савршен афоризам Александра Баљка, најуспешнијег међу српским афористичарима и сатиричарима, првог „наследника“ Радоја Домановића:
– Наша најбоља сатира настала је у ружним временима, а за савремену долазе бољи дани!

То је то! Чак, ништа не смета ни мисао Габријела Лауба који записа да „Афоризме поред осталог цене баш због тога, што садрже половину истине. То је за књижевно дело необично високи проценат!“

Дакле: на нама афористичарима је да пазимо шта пишемо! А на вама је само да бирате шта читате!

Милан Р. Симић

Извор: http://www.jovonikolic.com/navijenibudilnikmrs.htm
Овај унос је објављен под Коментари, Нешто више и означен са , , . Забележите сталну везу.