Raspričavanje #21 [Zoran Spasojević]

OGLEDALO

Jednom, samo jednom, izjurio sam iz kuće ne oglednuvši se i čitav dan sam bio nesiguran – sve mi je išlo naopako. Od tada ustajem prvi: tako izbegavam gužvu pred kupatilom i spremanje na brzinu. Uživam u svojim kretnjama pred ogledalom: svakog jutra drukčije.

Jutros, polako navlačim pantalone, polako uvlačim dugmad u manšete, polako češljam kosu, polako se udaljavam i približavam ogledalu. Sve vreme pogled mi je uperen u ogledalo, tako da moja glava, u pojedinim fazama, stoji neprirodno u odnosu na telo. Neverovatno kako mi to uspeva.

Isuse! Evo moje žene. Uvlači se između mene i ogledala: njeno debelo dupe stešnjeno suknjom i raščupana kosa napraviše paravan. Nervozan sam, ali ćutim: znam da sam prekoračio svoje vreme. Podižem se na prste i bacam pogled preko njenog ramena. U ogledalu je njeno musavo lice, njene vlažne oči, njene utegnute sise – moje su samo oči na njenom ramenu.

Ona četka kosu, popravlja grudi, proverava suknju. Onda se povlači unazad i obara me. Pokušavam da se pridignem, ali ona pravi još jedan korak. Ležim na leđima: nešto bih joj rekao, ali ne mogu ništa da smislim. Ona je zadovoljna sobom: okreće se ka meni i udelivši mi osmeh, izađe.

Sat otkucava sedam: zakasniću! Zašto mi to radi? – kažem i skačem na noge. Rukom sklanjam kosu sa čela i ustremljujem pogled ka ogledalu. Ništa mi nije jasno. Prilazim i izbliza razgledam taj veliki komad stakla: ušao bih u njega, samo to nije izvodljivo. O, bože! NEMA ME.

© Zoran Spasojević

Овај унос је објављен под Приче и означен са , , , . Забележите сталну везу.