Raspričavanje #20 [Aleksandar Novaković]

IZVAN UMA I STATISTIKE

Negde u gluvo doba, dok sam se prevrtao na žeravici polusna, shvatio sam da mi je istekla (ne)radna knjižica. Slučaj dosta čudan jer, kako nezaposlen čovek da se prevrće u snu? Ne bi trebalo da imam briga kad već nemam posla i para ali, svejedno, prođe šest dana a ja nisam otišao na Biro, potvrdio da sam nezaposlen, pitao za posao (iz ljubaznosti, kad sam već tu) i dobio odgovor da posla nema. Ali ne, ja ne znam za red. Prepustio sam se apatiji umesto da izdresirano popijem svoju tromesečnu ćušku. Ako ovakva zbrka ima neke veze s nečim onda je to ona situacija kad se iz sportskih razloga nabacuješ devojci za koju sigurno znaš da će te odbiti. Da ne kaže da nisi pokušao. Ovako je Biro, moja „devojka“, uvređen jer mu ne delim komplimente. Pogledajmo istini u oči – bahato sam se ogrešio o pravila administracije i sad nema vrdanja. Administracija ima vrlo jasno mišljenje o neodgovornoj osobi kao što sam ja: poništen sam!

Mada, nije to ni tako loše. Sledeća tri meseca neću moći da kažem da sam nezaposlen, familija će mi se bar za izvesno vreme skinuti s vrata sa svojim jeremijadama o nezaposlenosti ali ću, s druge strane, opet imati taj prefiks „ne“. Neuknjižen! Pošto moji poznanici znaju da dosta čitam a ponešto i napišem shvatiće da nije u pitanju neka apstinencija od pisane reči. I neka ne rone suze nad sudbom mene, nedefinisanog građanina. Jednostavno, mene nema na određeno vreme pa ću se vratiti za tri meseca. Bilo bi lepo da me, tim povodom, moj Biro kazni tako što će me poslati na neku daleku egzotičnu lokaciju pa kad se tri meseca docnije vratim sav preplanuo i pun elana, moći ću da slušam njihova odbijanja sledećih pet godina bez ikakvih problema.

Nezgodno je kad je čovek bačen toliko daleko kao ja, izvan uma i izvan statistike. Takve situacije bude najgore u čoveku. Ni ja nisam imun na to – evo, već sam dva puta dolazio u sukob sa zakonom. Ridžovani su mi tražili lovu tvrdeći da mi je istekla markica a ja sam i dalje ostajao pri tezi o tome da moja markica i dalje u čvrstom agregatnom stanju. Pošto nije proradila viša fizika na scenu je stupila viša matematika po kojoj mali mito lako sređuje nestanak velike kazne. Tako sam, realno govoreći, prekršio zakon četiri puta. Uradio bih to još koji put ali za to moram da budem zaposlen. Gadno je kad pare za mito odvajaš od džeparca. Nisam verovao ali, kad si nezaposlen, ti nigde, pa čak ni u kriminalu, ne možeš postići neke visoke domete. Ali, neću ni ja dokonati!

Sledeća tri meseca koliko nemam pravo da obnavljam svoj ionako žalosni status provešću, to sam čvrsto odlučio, posvećen borbi za svoj puni identitet tako da, kad jednog dana ponovo budem nezaposlen, budem barem nezaposleni čovek. Jer, kao što već rekoh, mene administracija određuje – da li sam zaposlen ili ne, da li sam ljudsko biće ili ne. U tom smislu, a držeći korak sa modernizacijom, zaposliću se oko sakupljanja materijala za novu, biometrijsku ličnu kartu i isti takav pasoš. Neće mi trebati mnogo – tri meseca najviše. Kad se to dogodi ja ću otvoriti svoje isprave i videti čoveka, ponosnog, sad već ponovo nezaposlenog čoveka koji ne može da radi ništa i ne može nigde da ode. Jer, da bi lakše (ako izuzmemo vize, čekanje i sl.) prešli granicu kao turista, vi morate biti zaposleni. Mada, kako su stvari krenule sa svetskom ekonomskom krizom mnogi će ljudi, bili oni zaposleni ili nezaposleni, poželeti da su kao ja, da nisu nigde „zavedeni“, „memorisani“, da su „neuknjiženi“, da ih nema.

© Aleksandar Novaković

__________
Priča „Izvan uma i statistike“ je objavljena u zbirci priča, koju je priredila Vesna Denčić, „Satirične priče 2008“ (Alma, Beograd, 2009).
Овај унос је објављен под Приче и означен са , , . Забележите сталну везу.