Priče iz prve ruke #15 [Radmilo Đurđević]

ŠTRC

Tumaram ja letos po pijaci i naletim na jednog starog poznanika. Drži tezgu. Prodaje dezodoranse. Baš se obradujem. Eto, snaš’o se čovek. Svoja tezgica, svoja slobodica. Svaka čast! Ono, nije baš za falu, on čovek inženjer, pa spao na tezgu. Al’ ‘ajde, bolje i to nego ništa.

– Gde si, bre, stari druže? Čestitam. Imaš svoj mali biznis. Nije to mala stvar.

Gleda me on preko stojka, onako mrtvački. Ne progovara.

– Dobro, bre, šta si se smrko? Znam da ti nije lako. Svaki početak je težak.

Sipam ja fraze kao iz rukava. Da odobrovoljim čoveka.

– Kako ide? Mora da je dobro. Sad ti je sezona. Ima da ubiješ dušu.

– Ma jok! Ne ide nikako. Nema narod para. Sve im je skupo.

Eee, sad ja onako znalački:

– A što ti malo ne unaprediš poslovanje?

Njemu oči malo živnuše. Ponada se čovek u neki dobar savet. Vidim ja da ne smem da izneverim poznanika. A moram da mislim i na svoj ugled ad hoc maloprivrednog savetnika. Brže bolje, dosetim se i izložim mu unapređenu poslovnu strategiju.

On naćulio uši, ne trepće.

– Slušaj, trebalo bi da prodaješ dezodarans na štrc.

– Kako bre, na štrc!?

– Lepo, prođe snajka. Ti, izvol’te dezodorans. Pošto! Ti pljuneš cenu, malo višu. Ona kaže, skupo. Onda ti kažeš, je l’ vam po volji jedan štrc? To vam je mnogo jevtinije. Koliko, pita snajka, sada već zainteresovana. Samo 5 dinara. Jedan štrc 5 dinara. Džabe, gospođice! Nema da te odbije nijedna. Evo, potpisujem. Eee, onda ti lepo gurneš nos snajki pod miške, pa štrcneš jedanput. Zatim, zavrtiš glavom, onako ozbiljno, sa stavom visoko-naučnog autoriteta. Znate šta gospođice, ovde će morati dva štrca, možda i tri. Ijuu, nije valjda! Porumeni snajka od glave do pete. Počinje da se vadi na jako sunce i daje ti dozvolu da štrcaš do mile volje. Ti lepo ištrcaš celu bocu i ispostaviš račun. Onaj, malo viši.

Bogami, svide se ideja mom poznaniku. I ja odoh srećan što sam pomogao prijatelju i pružio svoj lični doprinos unapređenju poslovanja u teškim uslovima tranzicije. Mislim se, obići ću ga za dve nedelje, tek da se uverim u uspeh genijalne ideje.

Elem, prođoše skoro tri nedelje. Ostavio sam ga da se malo naslađuje na lovorikama uspešnog biznisa. Krenem ja kod njega ponovo. Kad tamo, ništa. Prazna tezga. Lecne me nešto preko stomaka, al’ opet, biće da je napredovao pa otvorio radnju. To ja, olako, optimistički. Ipak, onako oprezno, pitam komšijsku tezgu:

– Izvin’te, molim vas, gde je gospodin prodavac sa ove tezge?

– Na traumatologiji. Poručio mi da vam kažem da ste vi sledeći kandidat za traumatologiju.

Ja, potpuno šokiran, jedva nekako promucah:

– Aman, pa šta se dogodilo?

– Ma ništa, jedna snajka mu polomila obe ruke i nogu.

– Gde bre, kako, zašto?

– Ovde na pijaci. Tu za tezgom. Ja ne znam zašto, ali mi je on rekao da ćete vi sigurno znati nešto više o tome.

Videh da je vrag odneo šalu i zbrišem sa pijace kao da su cene skočile trista odsto. Bežim ja i razmišljam gde sam pogrešio. Dosetio sam se. Mora biti da je naleteo na neku snajku sa bludnim mislima. Možete misliti kakav je štrc pao snajki na pamet. E sad, ako je pritom držao ruku u džepu, onda je meni sve jasno. A lepo sam mu rek’o da drži dezodorans. Ko zna šta je on držao? Možda je čoveka nešto i zasvrbelo? Ko će tu znati pravu istinu? Misterija je to?

Na kraju krajeva, to je rizik profesije. Je l’ se tako kaže?

© Radmilo Đurđević

Овај унос је објављен под Приче и означен са , , . Забележите сталну везу.