Књига: „Пси на крају тунела – Тространи круг“ (афоризми)

Пси на крају тунела (Тространи круг)У издању „Књижевне заједнице Југославије“ објављена је збирка афоризама три аутора: Михаила Вујанића, Лазара Божовића и Љубомира О. Вујовића, под насловом „Пси на крају тунела“ и поднасловом „Тространи круг“

Извод из рецензије:

ТРИ МУСКЕТАРА ОПОРОГ ХУМОРА

Читаоци који се први пут сусрећу са ауторима овог афористичког триптиха природно ће помислити ди их је удружио афинитет према афоризму и врцав хумор као унутарње биће ове најкраће књижевне форме. Читаоци који су имали у рукама њихове претходне књиге знају да овај трио „функционише“ већ низ година, као плод сродности њихових поетика и животних хабитуса. У добу све бржег ритма живота и све веће временске оскудице, које је и мајсторе речи принудило да пишу што краће, збирне књиге су посластица за читаоце – уместо једног цвета добијају букет, богату трпезу на „шведском столу“. И критичарима је та непосредна сучељеност аутора отворени изазов да их профилише, да кроз непосредну компарацију осветли њихов поглед на стварност и њихове поетичке способности. …

* * *

Михаило Мића Вујанић, новинар по професији а песник по вокацији, након плодне новинарске каријере најпре нам се представио књигама лирске медитације, а ево већ други пут и као врсни афористичар, настављајући да пише и поезију. Одакле Вујанићу релативно нагла, могли бисмо рећи скорашња али снажна потреба да се исказује и кроз афоризам – након збирке Близу памети ево и сад и нове? Рекли бисмо да је у питању не један већ три изазова! И у своју публицистику и у поезију Вујанић је уткивао своју склоност ка контемплацији, ка дубљем поимању и промишљању света око себе и његових рефлекса у себи. Делом због ранијих идеолошких стега, кад је реч о новинарству, делом због жанровских ограничења, кад је реч о поезији, није могао своју мисаоност до краја да искаже, у њему је непрестано тињала потреба за пунијом и отворенијом рефлексијом и ауторефлексијом. Афоризам се показао као идеалан медијум да се његов суптилан интелект и врцава духовитост искажу без ограничења.

Ако су поетички међаши наше афористике „афоризам је дриблинг духа на малом простору“ Александра Баљка и „афоризам је српска борилачка вештина“ Мише Војисављевића, Мића Вујанић је наоко ближи Баљковом игралишту него Мишином борилишту. Ако се, међутим, игралиште поима као манифестација ведрине бића, пуноће и разиграности живота, дакле из визуре животног елана, могли бисмо Вујанићев песимистички тон и да појмимо не као директан позив на обрачун са постојећим (Вујанић никад није био склон преким путевима ни радикалним резовима, сматрајући их у најмању руку контрапродуктивним) већ као дискретан сигнал да се морално и интелектуално преиспитамо и као друштво и као његови чиниоци и појединци. Да је више тога узајамног преиспитивања, не би било оволико горућих питања!

Да не би неко са оптимистичком наивношћу приступио књизи као путоказу за живот, Вујанић га пресреће већ својим уводним афоризмом: „Не радујте се унапред. Чувајте енергију за разочарења.“ То је, разуме се, више но опомена наивном читачу, то је сигнал свима којима су већ обећања радовања, а најава пута већ циљ на домаку. …

У овом пропратном тексту само смо делимично одшкринули Вујанићеву збирку афоризама Само је небо кућа без врата, њен тематски и стилски дијапазон, њене мисаоне домете и валере. Метафорама неба, бескраја који нас све садржи као океан до невидела сићушне честице воде, и врата, кoja су нимало случајно pluralia tantum јер су и улаз и излаз не само сваког здања већ и сваког стања и збивања, Михаило Мића Вујанић је саткао збирку умних и духовитих афоризама која спаја читалачко задовољство и захтевно размишљање о разним темама под капом небеском. Он нам не поручује, као уосталом ни Бане Јовановић својим афоризмом у виду псеудо-савета: Види излаз, па уђи! Свет је више трагикомична него смешна смеша улаза и излаза – хуманистички апел Жана Ростана ко смо, шта смо и куда идемо сада је доиста космополитско а не национално питање. Зато клатно знатижеље Миће Вујанића иде од праха земног до небеских висина, разгонећи хумором и смехом страх од висине.

* * *

И афоризми Лазара Божовића обухватају широк репертоар мотива, а тематски су претежно концентрисани на наше невеселе слике и прилике. Тим сликама неприлика које су нас снашле Божовић изазивачки контрира пословичним српским инатом. Прозива и призива виновнике нашег поразног стања покличем у своје име: „Пуцајте слободно! Ја сам изрешетан!“ Метафорама доведеним до усијања, до хиперболе, метафорама пуцања и решетања, Божовић алармантно указује на трагику која нас је снашла.

Откуд такво стање кад политичари непрестано нешто предузимају. Одговор Божовићев је у знаку пародије наше политичке праксе зашто једноставно кад може компликовано: „Све је у игри, разум је по страни.“ У неколико речи ефектно је дочаран руб смисла, језа постојања – све је пред нама и око нас, све нам кроји судбину осим – разума. Мајсторски сучељавајући космички обухватну свезу cвe и прилог само, који симболизује неки минимални недостатак, незнатни део целине, стављајући разум под окриље тог само уместо да прожима cвe, Божовић је изнедрио бриљантан афоризам. А што је његово значење поразно, писац је најмање крив, далеко мање од отаца и других душебрижника нације. …

Низом својих афоризама, Божовић сеже и у питања која надилазе актуелну појавну стварност, дотичући и такозване непролазне теме о људској природи и смислу живота и постојања, везу предака и потомака, која постоји само као непрекинута нит или никако.

Однос према животу, лежерним тоном али са импликацијом која у људском бићу препознаје homo ludensa, писац нам дочарава афоризмом: „Живот је занимљива игра, зато се тешко и напушта.“ Да је та игра у којој је улог живот крхка попут свих људских својстава и учинака, писац нам сигнализира, колико је стварна смрт.

* * *

Трећи део овог афористичког триптиха чине духовите опаске песника Љубомира О. Вујовића. Он се већ у свом првом, уводном афоризму пита теми свих тема: ко смо, одакле смо и куда идемо, изричући одмах и своју не баш ведру претпоставку: „Ми сигурно потичемо од Абориџина. Све што урадимо враћа нам се као бумеранг.“ Абориџини су овде, разуме се, не само наши хипотетички преци тегобног и сиромашног живота већ и симбол крајње угрожености, суочавања са елементарним опстанком. Но, наша угроженост је специфична, аутохтона на посебно трагичан начин: „Често смо зависили од туђе глупости, али најцрња времена увек су била плод наше памети.“ Поимање судбине, ма колико трагичне, као плод сопствене памети први је корак ка њеном заокрету и бољитку – недвосмислено скида одлучујућу моћ тзв. спољног фактора, од злурадих комшија и других љутих непријатеља, до „светске завере“. …

Вујовић као сатиричар не околиши: „Однос народа и власти базиран је на чврстој основи међусобног неповерења.“ Ту се нема шта додати, писац нас као грађане позива да се стуштимо на уклањање префикса не. Префикс је мали, али чвршћи од гранита: „Невоља са ослободиоцима је што се од њих најтеже ослободити.“ Биљка звани човек каткад се чвршће укопа но стогодишњи храст! Корен дрвета је чиста стварност, корен власти има и митски део, не хаје ни за олује ни за зуб времена! Стабло власти је у исти мах и материјално и недодирљиво, са крошњом и земљаном и звезданом: „Злонамерне су приче да је све распродато. Остала је тапија на небеско порекло.“ Приземље и подземље уздижу се до неба! …

На своје велико жаљење, Вујовић свим припадницима свог несрећног национа шаље јасан С.О.С. сигнал: „Имајући у виду просечну старост Срба велика је вероватноћа да ће секс у будућности више утицати на морталитет него на наталитет.“ Тако је и овде радост живота у сенци смрти као неумитног исходишта. Таква је одувек судбина људска; данас јеси, сутра ниси… Но, то је и родна ознака човека, одлика која га уздиже од других бића: „Људи су једина бића којима нешто фали и кад им ништа не недостаје.“

* * *

Михаило Мића Вујанић, Лазар Божовић и Љубомир Вујовић саткали су триптих за истим разбојем невеселе нам данашњице, али свако од њих је и у овој заједничкој кући ткач свога губера и уметник на своју сопствену одговорност, што би рекао Кафка. Свој опори хумор и сатиру Мића Вујанић гради дискретно, смиреним тоналитетом и есејистичким стилом. Божовић и Вујовић су напротив, сатиричари без пардона, борци отвореног гарда, прави фајтери и обилато се служе сочним народним стилом и колоквијалном лексиком. А што се у афоризмима ове тројице мајстора бритке и виспрене речи назире, на фону филозофске есејистике (Вујанић) или фолклорне духовне баштине (Божовић, Вујовић), и њихово песничко биће, не треба им замерити. Напротив, бруј лирике у какофонији свекодневице делује лековито.

Витомир Теофиловић

Избор афоризама:

Михаило Вујанић:

  • Дали смо колико смо имали.
    Нисмо знали да смо толико сиромашни.
  • Држава нам је као гробље.
    Зато је треба поделити на парцеле.
  • Рекоше ми да сам паметан.
    Одавно нисам чуо већу глупост.
  • Не плашите се рогова.
    Нећете их ни осетити када их добијете.
  • Преживљавао сам много личних криза.
    Захваљујући међународној постао сам свестки човек.

Лазар Божовић:

  • Не волите превише себе.
    Превелика љубав убија.
  • Укинули су нам смртну казну,
    убијају нас натенане.
  • Иако је био зрелих година,
    све су му приче биле за малу дјецу.
  • Црногорци воле своју химну.
    Тешко им пада што стоје док је слушају.
  • Држао се жене као пијан плота,
    док се није отријезнио.

Љубомир О. Вујовић:

  • Заслепила нас светла будућност.
    Не видимо где ударамо главом.
  • Никад нисмо остајали без ичега,
    увек смо били пуни себе.
  • Ако је неком за утеху,
    неки јунаци су постали познати тек као незнани.
  • Време је да изаберемо нови временски симбол.
    Најближа нам је црна рупа.
  • Због веће уштеде у буџету,
    предлажем да се уместо пензија
    замрзну пензионери.
Овај унос је објављен под Књиге и означен са , . Забележите сталну везу.