Raspričavanje #19 [Bojan Ljubenović]

TEMPO

Ja, ljudi, stvarno više ovo ne mogu da izdržim. Ovakav tempo nije za jednog čoveka. Evo, taman kad me pred jutro uhvatio čvrst san, zvoni mi telefon. Na vezi Predsednik. Pita koga ćemo da postavimo za predsednika Skupštine. Pa dobro, čoveče, kažem mu, nije li dovoljno što sam čitavu noć sastavljao novu vladu, nego sad još moram i o skupštini da brinem?! Presednik kaže, moraš! I ja šta ću, izdiktiram mu trojicu kandidata pa neka on odluči, za šta ga dođavola građani plaćaju!

Već sam se bio rasanio, kad opet zvoni telefon. Na vezi guverner Narodne banke. Kaže, skoro će osam sati, vreme je da mu saopštim koji će danas kurs dinara da bude. Otkud, bre, ovako bunovan da znam koji mi kurs najviše odgovara, kažem mu, stavi isto kao juče, pa ćemo sutra o tome natenane da razmislimo.

Ma još ni doručak nisam probao stiže mi informacija da su se oni tupani u najvećoj opoziconoj stranci opet pokarabasili. Zovu i jedni i drugi i kukaju, pomagaj! Nešto se mislim, zabole me za vas sve, ali znam da ne mogu da ostanem po strani. Suviše sam novca uložio u njih da bih ih sada ostavio na cedilu. Okrenem par telefona, rešim stvar, taman počnem da ljuštim obareno jaje, kad eto mog šefa kabineta bled kao krpa. Kaže, teroristi upali u zaštićenu zonu, ministar vojni zove, pita šta da se radi. Ostavi vojsku u kasarnama, naredim, ja ću to da rešim! Pozovem svog kolegu s druge strane granice, znam da on kontroliše te bandite, u dve reči se dogovorismo da nam novi sukob u ovo vreme recesije nikako ne treba.

Ni do kancelarije nisam stigao zove me Premijer, isti onaj koga smo juče postavili. Kaže, radnici onog propalog preduzeća bune se, hoće da štrajkuju glađu, pa moli da nekako rešim stvar. A kako ću drugačije nego da kupim i to preduzeće i te radnike, iako mi ni jedni ni drugi ne trebaju ni koliko smrdljiv sir.

Živ me strah hvata od toga šta će me dočekati na radnom stolu, kad, naravno, tamo novi problem. Glavni urednik našeg najstarijeg i najuglednijeg lista podneo neopozivu ostavku, nezadovoljan ko zna čim. Od tih novinara prosto popizdim, nikad im ništa nije potaman, koliko sam samo novca potrošio na njih i njihove maštarije o slobodnom novinarstvu, ne smem ni da mislim. Pozovem svog finansijskog direktora i naložim mu da sredi stvar, zna on već kako.

Sekretarici naredim da više nikome ne prebacuje vezu, imam ja i svojih tekućih poslova, ne mogu povazdan rešavati državne. Ali, ne lezi vraže, eto ti na vratima mog sina, pune mu oči suza, odmah vidim da je stvar ozbiljna. Kaže, tata opet smo izgubili, ne znam više šta da radim s tim igračima i tim klubom! Da nije složio takvu facu i da nisam roditelj kakav jesam odmah bi mu u brk skresao da mu ništa nije trebalo da se upliće u taj glupavi fudbalski klub, lepo sam mu govorio da se mane ćorava posla. Ali sin mi je jedinac, kome ću da učinim ako neću njemu. Odrešim kesu za još par miliona, neka kupi nekog dobrog igrača u inostranstvu, možda ovog puta upali. Ali, iskreno da vam kažem, jedva čekam da promenimo zakon pa da kupim taj klub i razbucam sve na tom brdu.

Samo što je mali izašao, kroz vrata se uvuče moj PR, za koga ni dan-danas ne znam šta radi, niti koji će mi moj uopšte. Nosi mi današnje novine, vidim ruke mu drhte, kaže, opet nas opleli oni iz antimonopolske i antikorupcione komisije. Beži, bre, mali u pizdu materinu, dreknem, koga još zabole za to šta oni pričaju, oni su mi deveta rupa na svirali!

Već poče da pada mrak, a meni raspored u rokovniku još nije ni polovinu prešao. Danas još imam da imenujem dva ambasadora, predložim kandidata za šefa državne bezbednosti, smenim direktora onog pozorišnog festivala i porazgovaram sa ovima iz Crkve koga ćemo za novog Patrijarha.

Ali čvrsto sam rešio da kad sve to završim, sebi dam slobodan dan.

I mi tajkuni imamo dušu!

© Bojan Ljubenović

__________
Priča „Tempo“ je objavljena u zbirci priča, koju je priredila Vesna Denčić, „Satirične priče 2008“ (Alma, Beograd, 2009).
Овај унос је објављен под Приче и означен са , , . Забележите сталну везу.