Priče iz prve ruke #12 [Đura Šefer Sremac]

ŠPIJUNSKO PISMO
(Kad se bik – oteli!?)

– Eh, što nisam špijun, moj Stevara! Kako bi’ samo putov’o svetom k’o gospodin čovek. Zaviriv’o bi’ i tur’o svoj nos u tuđa posla s uživanjem, to ti je danas zdravo otmeno. Bio bi’, brate moj, špijun prve klase.

– Da nisi ti, prijatelju Pantelija, malo onako, znaš već kako, prolup’o, ne daj bože? Kakva špijunaža? Kakve trice i kučine sad pod stare dane!

– A jok! Nikad nije kasno.

– Dobro, kad tražiš đavola i naći ćeš ga. Samo mi jedno reci: kako bi se sporazumevao sa saradnicima kad ih ne smeš viđati, a radiš tajni posao?

– Eh, to bar nije teško. Sročio bi’ lepo pismo, al’ takvo da ga niko ne može odgonetnuti. Imam već par mustri za takvu rabotu.

– Vidi, vidi naše špijunčine! Ta, ti se već sâm iškolovao!

– Samo ti kokodači k’o ona moja baba Roska!

– Baš me živo interesuje ta tvoja mudrost! Da čujem to pisanije.

– Slušaj, Stevara, pa se čudom čudi, šta sam sročio:

„PRIčam ja, ali ne VREDI, mojoj  baBI da mi TREBA LOva. Moram kupiti TELE. A BABA MUČEnica KAO da MI NI ovako STARom ne da mira. Idi nek ti dâ ministar. NeKO treba iza OVOg teleta da ČIsTi govna po Avliji“ GOvoRI ona, a ja JE ne slušam. OD MOG plana ovog toplog TEškog LETA BAš neću biti BEz brIge. A MIra NISam ni TRAžio.“ A – ha-ha-ha!

– Kakve su ovo gluposti, Panto, pobogu? Kao da liči na kineski!?

– Ti baš ništa nisi utubio u tu tvoju učenu glavurdu. Nije ovo govorancija o teletu, to ti je šifrovana velika tajna prepiska, strogo poverljiva.

– Čekaj, a što pišeš velika slova u sred reči, i gde treba i gde ne treba? Znao sam ja da ti ne možeš biti špijun.

– Tu sam te ček’o, brale moj! Već si pao na špijunskom ispitu. Pismo je samo tobože naivno. Evo ti ga u ruke, pa protrljaj dobro oči. Samo pažljivo sriči baš ta velika slova, a ova mala zanemari.

– A, tako znači! Rugaš mi se! Gde ti je tu špijunaža? Dobro, kad ti kažeš:

„PRIVREDI BI TREBALO TELE. BABA MUČE KAO MINISTAR.
KO OVO ČITA, GORI JE OD MOG TELETA, BABE I MINISTRA…“

– Zar tako ti starom prijatelju, crni Panto! Dobro, dobro! Pamti pa vrati!

– Ja ti rekoh, moj Stevara, da mogu biti špijun, a ti ne veruješ. Nema ljutnje. Idi u kafanče pa prodaj ovu moju mustru. ’Ajde, uzdravlje. Odoh da na’ranim to moje tele. Samo da znaš, ipak sam ga kupio. Pametno je i ne pravi huku i buku kao taj naš… Jedino što još uvek dobro – serki!

– Ćut’, Panto, zid ima uši!

– A možda naraste i do bika, moj prika. Samo ako mi ministar dâ koji dinar u zajam. Vratio bi’ mu pošteno, mislim, kad mi se bik – oteli! Ja to već učinih. Od muke, bez para.

© Đura Šefer Sremac

Овај унос је објављен под Приче и означен са , , , . Забележите сталну везу.