Сатира под велом комике

ХУМОР И САТИРА У ЧЕХОВЉЕВИМ ПРИЧАМА

Anton Pavlovič ČehovВећина ликова Чеховљевих прича профилисана је кичицом комичара. Снажан карактер и луцидни посматрач, Чехов је из двоструке визуре – моралне и психолошке – сагледавао и самеравао људску природу. Насупрот виђењу Димитрија Карамазова – човек је преширок, треба га мало сузити – Чеховљева визија људске природе је готово супротна: човек је, кад се осмотри изблиза, нејако и неугледно биће.

Ни по Достојевском, додуше, сем ретких изузетака и у његовом литерарном и у стварном свету, човека не красе висока моралност и хуманост, али је бар распоном својих одлика, контрастима који га профилишу, крупна појава; по Чехову, међутим, човек је и у том погледу скромно биће.

Следе ли из ове различите визуре и различити односи према човеку, филантропија наспрам мизантропије? Не, оба ова великана руске књижевности гаје топлину према својим ликовима; ако бисмо ипак морали да градирамо ту њихову топлину, како величање људских узлета тако и разумевање за њихове падове и грехе, бар за нијансу и нам био ближи Чехов, који је ближи сапатнику-лиричару него строгом посматрачу-мислиоцу. Није, дакле, реч о априорном односу већ у уметничкој перцепцији – Чеховљев поглед на свет је, једноставно речено, још песимистичнији од визије Достојевског. Та разлика у тону и степену потиче вероватно отуда што се Достојевски више бавио тзв. великим патницима док је Чехову у првом плану, посебно у причама, тзв. мали човек.

Иако у већини, иако на својим плећима носи највећи терет друштва, тзв. мали човек помирен је са својом судбином живота на друштвеној маргини. То не значи да не пати због своје анонимности. Није ни мали човек човек без својстава, жељан је своје јавне видљивости и уважавања. Ту вечну жудњу за идентитетом, за изласком из анонимности, Чехов је упечатљиво показао кроз психу ситног чиновника Миће Кулдарова. Младић ван себе од среће улеће у кућу и родитељима кличе из свег гласа: „О мени су писале новине, о мени су писале новине!“ – једва чекајући да сване, па да се свим рођацима од куће до куће тиме похвали. А шта су писале новине – младић тај и тај, у веома пијаном стању, спотакао се и пао под коњска кола; срећом, није страдао већ је одлетео у блатњави јарак. Али, небитно је шта су писале новине, битно је да су писале, док о огромној већини људи никад неће написати ни ретка! Младић улази у вечност, заувек напушта сивило анонимности, узлеће од трња до звезда!

Иако је наоко реч о чистој комици, између редова Чехов указује на невеселу чињеницу да већина људи живи у аморфној маси, анонимно, да је безлична и поред личног имена. То лично име за државу постоји само у пореским књигама и војној евиденцији, само као јединица обавезе, као објекат, никад као друштвени субјекат.

Једна од најрељефнијих Чеховљевих прича – прича „Камелеон“ – тематизује вечни феномен односа надређених и подређених, власти и поданика, моћи и немоћи. Пијаног Хрјукина уједе пас, полиција из свег грла прети незнаном власнику те дрске луталице, но неко од присутних добаци – то је генералов пас! Чехов фантастично градира однос полицајаца – надзорника Очумелова и његовог помоћника Јелдирина – према псу и жртви. Кад закључе да је то улични пас, на сав глас прете његовом власнику; кад им се учини да је пас генералов, крива је жртва, а дивља псина постаје расно псето, изузетна пасмина! Та двострука оптика се варира неколико пута. Врхунски уверљиво, Чехов показује како се лако психологија прелива у физиологију – попут камелеона, полицајци опажају околину кроз призму опасности – ако је нема на видику, они су носиоци моћи и страх и трепет за грађане, попут камелеонове надмоћи над инсектима и другим ситним бићима; чим се опасност макар и наслути, нигде их нема, мањи су од маковог зрна. И овде је наоко чиста комика – Чехов исмева сервилност полицајаца, њихово непрестано мењање мишљења и става, али испод равни чисте комике, кроз карикирање полицајаца јасно се назире дубински мотив приче. Иако је ова кратка прича сведена на цигло један мотив, Чехов кроз њу маестрално осветљава механизам моћи – осионост и бахатост према доле, ропска послушност према горе…

У причи „Подофицир Пришибејев“ Чехов исмева самовласно истеривање правде. Дотични подофицир на своју руку исправља неправде у свом граду, али због преузимања надлежности које му не припадају доспева на суд. Као што у „Камелеону“ асоцирамо на Шекспиров псеудодијалог Хамлета и Полонија о изгледу облака изнад њих, кроз ову причу асоцирамо ликове наших литерарних шпијуна, од Сремчевог Алексе Жуњића до Ковачевићевог „Балканског шпијуна“. И у овој Чеховљевој причи комика маскира сатиру – у првом плану је карикирање фрустрираног подофицира, али у причи слутимо разложност његове побуне, стварне а не умишљене аргументе и мотиве.

Чак и прича „Мршави и дебели“, која је наоко антисатирична, која сву комику усмерава на ситног чиновника под симболичним именом-епитетом „Мршави“, у дубљем слоју је прожета сатиром. Чим је „Мршави“ чуо и појмио да му је школски друг, „Дебели“, важна личност, виши саветник, сав се згрчио и смањио, чак су му се и ствари смањиле! Са ти је рефлексно прешао на ви. Ништа није вредело што га је важни друг умиривао и чак се подсмехнуо његовој понизности. Сва је, дакле, иронија комике усмерена на „Мршавог“, док је „Дебели“ дат у позитивном светлу. Ипак, толику снисходљивост људи доле према људима горе читалац не поима само као појединачан случај већ као парадигму, а њену драстичност у овој причи доживљавамо као метафору доведену до хиперболе. Мада се овде психологија драматично преобраћа у физиологију – престрашен самом чињеницом да му је школски друг тако крупна зверка, не само што се сам смањује већ се смањују и његов кофер и друге ствари! – прича нам призива из колективног памћења наталожено искуство „у страху су велике очи“, односно да страхопоштовање није самоникла биљка већ дрво са снажним кореном и жилама које су се дубоко укотвиле у нашем личном и заједничком искуству.

Из апострофираних прича назиремо стратегију и поетику Чеховљеве сатиричности. Живећи под царистичком самовољом, без могућности отворене друштвене критике, и он је, попут свих колега по перу, морао да свој критички став према друштву казује између редова. У првом плану је „чист“ хумор, карикирање ликова око којих се плету комични наративи. Испод тог, наоко јединог а заправо тек површинског слоја фабуле, назире се есенцијална критика, дубинска критика друштва огрезлог у безакоње, неморал, корупцију… Чехову као писцу у овом деликатном задатку и маестралном маскирању поруке непрестано је и издашно, као и у његовој генијалној причи „Чиновникова смрт“, помагао Чехов као психолог и психијатар. Непоћудне теме и дилеме обелодањују људи са маргине друштва, али, да би идеолошки супстрат био дискретнији а уметнички доживљај суптилнији – то су махом и људи урушени изнутра, мање-више психолошки хендикепиране личности. А ипак, упркос својој психичкој мањкавости, механизмом парадокса, кроз призив истинских друштвених проблема и противречности, кроз уверљиву мотивацију и аргументацију, та бића, изгубљена не само у глобалу друштва већ и у својој непосредној околини, буде у пажљивом читаоцу друштвену свест и самосвест, пале лампе савести, указују на вапијуће одсуство система вредности, на друштво које је ближе бестијалности него хуманој заједници. Чехов нас, између редова, суочава са суморним контрастом између Хобсове и Русоове слике света и човека. Разуме се, као што је то случај код великих писаца, комика и сатира су у тесној спрези са метафизиком људске самоће, са самоћом која сеже даље од свих друштвених условности и међа, но у овом кратком есеју, тематски сведеном на сатирични слој Чеховљевих прича, не залазимо у просторе метафизике већ само у друштвени миље и статус човека у њему.

Посредовањем озбиљних садржаја и порука кроз јаднике и отпаднике од друштва, Чехов на особен начин проширује и поетички обогаћује мапу онеобичавања естетског исказа, кључне категорије уметничког дискурса. То је заправо и географско и семантичко проширивање животног простора „дворске луде“, „спуштање“ ове фигуре из високих кругова власти у „обичан народ“, чиме преплитање ведрог и црног хумора, комике и сатире, стиже из царских одаја пред врата и прозоре свих нас.

Витомир Теофиловић
књижевник

Текст са Округлог стола о Чехову у оквиру Сатира Феста 2010 поводом 150 година од Чеховљевог рођења.

Овај унос је објављен под Нешто више и означен са , , , , . Забележите сталну везу.