Чехов од хумореске до сатиричне приче

Anton Pavlovič ČehovСин бакалина, наговаран да закида на мери, добро је већ у детињству упознао ћифте и малограђане, али и пропадање посла и породице. Одабрао је медицину не из љубави већ да би осигурао боље дане и себи и ближњима. Но, таленат уметника све је надјачао.

Борећи се за голи живот, свој и своје породице, сарађујући у хумористичком листу Иверје, Чехов се посветио краткој причи, правдајући се да не зна да пише веће ствари и тако своје тобожње неумеће претворио у светски успех. Кратком причом он је једноставније а дубље описивао човекову судбу, тврдећи да је у „у краткој причи боље рећи мање него сувише“. Захтеву уредника Иверја, коме је било најважније да је прича смешна, Чехов се вешто одупирао.

На пример, у хуморесци Ко два зеца лови, ниједног не улови мајор Шчелколобов вели свом собару, берберину и судопери, Пантелеју: „Слушај, Пантелеј, хоћу да поразговарам с тобом као човек са човеком, млатиш ли ти своју жену или не?“ „Сваког уторка, ваше благо…“ – промуца он и закикота се. „Врло добро. А што се смејеш? Са тим се не треба шалити.“

Или, иронични опис у хуморесци Који од тројице: „На тераси раскошне старинске виле Марије Ивановне Лангер стајали су њена кћи Нађа и син познатог московског гросисте Иван Гаврилович. Вече је било дивно. Да сам мајстор у сликању природе, описао бих Месец, који је умиљато вирио иза облака и својом дивном светлошћу обливао шуму, вилу, Нађино лице… Описао бих и тихи шапат дрвећа, и славујеву песму, и једва чујни жубор мале фонтане“.

Или у хуморесци Ексер, због којег нижи чиновник Стручков, на свој имендан не може да угости гомилу нижих чиновника с посла, јер у кући о клину прво виси „капа са сјајним ширитом и кокардом“, а потом „шубара значајне личности“, што је знак да његова жена лепотица ради за његову каријеру, па тек после седам увече, кад клин буде слободан, Стручковљеви гости могу да се почасте хладном питом, угрејаним напитком и препеченим гусаном. Гости су ипак „јели са апетитом“, записује Чехов, који је ускоро, после личне одлуке да посети Сахалинске казамате 1890. године и суочи се изблиза са људском трагедијом, у својој краткој причи засмејавање читалаца заменио исмевањем малограђанских фетиша, пре свега чиноманије и камелеонства. Ево неколико карактеристичних примера Чеховљевих сатира из тог другог периода.

Свој став о чиноманији као малограђанском фетишу Чехов је исказао причом Укинули, у којој спахија, заставник у пензији, доживљава шок сазнањем да му је укинут чин, који сматра штитом своје личности. И након сазнања да су укинути сви чинови, он очајан јадикује: „Шта сам ја сад?… Сада свако може да ме изгрди, да ми каже ти!“ за њега је човек без чина нико и ништа!

Шта „сила чина“ може да произведе сазнајемо у причи Маска. У њој пијани маскирани милионер терорише посетиоце читаонице, понашајући се као у кафани, изазивајући оправдани гнев присутних, али кад се пред истим тим огорченим људима покаже без маске и открије ко је, они навлаче маске камелеона, постајући полтронске љиге. Тако једну лажну маску замењује сијасет лажних.

Једна од најсатиричнијих прича из овог круга, Дебели и мршави, говори о сусрету два пријатеља након дугог времена, на железничкој станици. У првом тренутку пријатељски разговор у трену се мења кад један од њих сазна да стоји пред тајним саветником, који има Орден Станислава. Обузет страхом од високог чина, друг постаје полтрон у присуству своје породице, упркос разумних, умирујућих речи тајног саветника да се у њиховим односима ништа није променило. „Мршави наједном пребледе, скамени се, али му се лице брзо искриви у широк осмех…“ Пред чином пријатељ ишчезава, остаје само понизност. Зато не чуди што један Чеховљев јунак на питање да ли би желео да му се врати младост, одговара: „Не, не бих желео, јер не бих имао овај чин!“

Чинови опасно чинодејствују, а фетиши сакате личности које се иза њих скривају. У овај круг спада и прича Орден. Чехов приповеда о наставнику ниже војне школе који, да би посетио љубитеља ордења, за кога су „подлаци сви људи којима ништа не виси о врату или рупици ревера“ од једног поручника позајмљује орден Станислава, да би се њиме окитио пред домаћином. Али, у гостима за столом, он се пренерази кад прекопута види свог колегу, наставника француског језика, па махнито почне руком да скрива лажни орден. Тако пропусти ручак, да би при наздрављању домаћину открио да и његов нервозни колега има позајмљени орден, и то вишег ранга од његовог. Расплет није много обрадовао наставника ниже војне школе, који не може себи да опрости што је позајмио орден нижег реда.

Тема о инфлацији ордења, на размеђу Деветнаестог и Двадесетог века, била је омиљена и међу српским хумористима и сатиричарима, нарочито Радоју Домановићу, који је о њој писао већ у приповеци Страдија, а вратио јој се још жешће после 1904. године у свом сатиричном листу Страдија.

Занимљиво је упоредити приступ Чехова и Домановића овој теми. Чехов око ордена плете психолошку драму, у чијем је средишту малограђанин. Јунак приче Лав Пустјаков понизно и у страху моли пријатеља, поручника Леденцова, да му позајми златни орден Станислава: „Ја те не бих узнемиравао да ме није крајња нужда натерала… Позајми ми, драги мој, за данас твога Станислава.“ Пустјаков се, дакле, одлучио на подвалу с предумишљајем. При том се понаша удворички: „Ти ме разумеш, мили мој! Буди добар, дај ми га.“ На то мољакање поручник опсује, али да орден. То читаоцу сугерише да њега не салећу први пут да свој орден позајми, да му чак у томе и досађују.

Кад на груди прикачи лажни орден, Пустјаков пред собом, али уверен је и пред другима, постаје важан и бахат. Тако, силазећи из кочије, откопчава бунду да би орденом фасцинирао кочијаша. За столом, код љубитеља ордења скрива лажни орден пред колегом, а на нуткање домаћина да проба супу правда се да није гладан и да је већ јео на другом месту.

Кад открије да и његов колега преко пута стола носи позајмљен орден, Пустјаков постаје циник: „Чудна ствар, Јулије Августовичу! Како је мало ордена било код нас пред празник! Колико нас има, а добили смо само Ви и ја. Чудна ствар!“

Али на тај цинизам добије контраударац колеге који се шепури са позајмљеним орденом вишег степена, што ће после срећног расплета Пустјакова ожалостити, па брунда: „Да сам знао, ја бих Владимира (виши орден) обесио.“

Насупрот Чехову, Домановићу је мотив ордена у приповеци Страдија (1902) само детаљ у суморној слици стања тадашње Србије, дочаран чувеном реченицом. „Чујте, људи, човек од шест година без и једног јединог ордена!“

Кад се после 1904. године Домановић врати тој теми у листу Страдија, његова жаока прелази у сарказам: писац одликован за књижевне заслуге у кафани прилази човеку који носи исти такав орден, желећи да се с њим упозна:

– Господин пише – пита књижевник.
– Да!
– Романе?
– Не!
– Песме?
– Боже сачувај, то ми не треба!
– Бавите се науком?
– Немам времена.
– Па шта пишете?
– Извештај, господине.
– За Академију?
– Не, за полицију.

Не само што се покаже да је доушник за услуге држави награђен књижевним орденом већ и да је реч о двоструком шпијуну, који ради и за Србију и за Аустроугарску.

Имајући у виду генезу укупног Домановићевог дела и друштвенополитичке околности у коме је настајало, може се рећи да је оно самоникло, без страних утицаја, настало у тренутку ватрене захуктале ангажованости и ватреног опредељења, као плод неисцрпног пишчевог талента, ослоњеног и на традицију народног приповедања. То важи и за Домановића приповедача до 1903. године и за Домановића као сатиричног коментатора од 1904. до 1907. године. Тема ордена код Домановића, у односу на исту тему у краткој причи Чехова, потпуно је аутохтона.

&

У трагању за новом поетиком Чехов се није зауставио на краткој причи. И као драмски писац он је новатор – ствара нову драму у руској књижевности, ослоњен на европску Модерну, сукобљавајући се и са тадашњом критиком и са позоришном публиком.

У својим чувеним драмама, које данас живе на сценама широм света, Чехов инсистира на „разоткривању света и човека не радњом већ доживљавањем и осветљавањем изнутра“, замењујући радњу психолошким дијалогом.

Како је од хумореске до сатире стигао не напуштајући горки смех, тако је, не напуштајући га, стигао од једночинке до комедије Галеб, ходајући по ивици трагичног. Зато је разумљива Чеховљева девиза да „између једночинке и праве драме постоји само квантитативна разлика“ и што у „игри у једном чину“ Трагичар од невоље – Толчков о свом животном стању каже: „То није водвиљ већ трагедија!“

Укратко, Чехов је дубоко проживљавао сваку своју причу и драму, а оне су учиниле да га његово дело надживи и да с протоком времена непрестано добија на значају. Животна прича Чехова такође је била кратка, али је оставила бесмртни траг у руској и светској књижевности.

Бане Јовановић

Текст са Округлог стола о Чехову у оквиру Сатира Феста 2010 поводом 150 година од Чеховљевог рођења.

Овај унос је објављен под Нешто више и означен са , , , , . Забележите сталну везу.