Награђена прича на „Сатира фесту“ 2010.

ШАЛА

Возио сам тог поподнева жутом траком предвиђеном за аутобусе и такси возила. Дан је био типичан српски, односно није обећавао много. Наравно, мало сам попио да би ми све било веселије а, размишљао сам, попићу још које пиво пре него што стигнем у топло породично гнездо, где ме чекају жена, мачка и неплаћени рачуни.

Одједном, иза мене неко плаво светло, завијање сирене. Отерам га у мајчину, као и увек, па наставим. Али, овај баш упоран. Ем вози мотоцикл без руку, ем нешто маше, вероватно дрогиран или пијан… Ипак, успе да испредњачи и препречи ми пут. Видим, орган власти. Млад, насмејан, али, одмах се види, правичан и строг.

– Добар дан, господине.

О, ово ће да буде озбиљно помислим. Чим су полицајци у Србији културни, најеб’о си, да извините! Ови млади, тек изашли са Академије су жестоко опасни, јер не разумеју живот у Србији ни наше традиционалне, менталитетске вредности.

– Личне исправе, молим.

Биће срања, сад сам сто одсто сигуран, чим ме полицајац нешто моли, уместо да се лепо издере на мене, па буде и њему и мени лакше.

– Вашу легитимацију – понови он.

Као што сам радио толико пута до сада, извадим хиљадарку и проследим му је дискретно у шаку.

– То је ваша лична карта? – упита младић и насмеши се.
– Да – рекох. – Претходну ми жена опрала у веш машини!.
– Добро, рече он. – Али, ово на слици нисте Ви.
– Како то мислите?
– Овај има бркове и браду.
– А то је из рата, тад је то било модерно, знате.
– Дооообро – каже полицајац. – Само, овде пише Ђорђе Вајферт.
– Ја сам Ђорђе, рекох, и сви ме држе за Ђоку. Можете и ви.

Он ме погледа подсмешљиво.

– Неће моћи – каже. – Јер, у личним подацима иза имена Ђорђе Вајферт пише година рођења 1850.
– Знам, сви ми кажу да изгледам млађе.
– Можда, али овде пише и година смрти: 1937. Према нашим позитивним законским прописима мртве душе не могу да управљају моторним возилом, без пратње.

Шта сам могао? Извадим петохиљадарку, ону што сам чувао за најгоре.

На њој лепо, крупним словима и читко пише: Млађан Динкић, премда је на слици предратни напредни политичар Слободан Јовановић.

Представник власти, мотајући легитимацију број 5000 у своје блокче, рече:

– У реду је, господине Динкићу. Можете да наставите пут!

Док сам додавао гас, помислих не без горчине: тешко земљи у којој полицајци тако брзо капирају шале!

Милан Тодоров

Овај унос је објављен под Приче и означен са , , , . Забележите сталну везу.