Raspričavanje #13 [Goran Kljajić]

DRUŽE MOJ

Moram da ti se javim. Prvo, što mi je veoma stalo do tebe, a znam i tebi do mene, jer da nije, zar bi bilo da mi ni jedno pismo ne pošalješ, kao što ti nisi učinio. Ali ja znam da se tvoja ljubav ne mjeri papirom, pa ga zato ne šaljem, niti praznim riječima na tom papiru, ta to je samo mastilo, suvo i prljavo-plave boje, pa ti koji si esteta, i svakoj stvari, a kamoli riječi, pridaješ suštinski značaj, onda ne možeš sebi dopustiti da te praznoće stavljaš na netrajnu hartiju.

Hvala ti druže, ti toliko misliš na mene da paziš na svaku moguću nijansu i boju emocije da ne bi bila zloupotrebljavana protiv našeg prijateljstva.

Samo tvoj perfekcionizam može da odluči da nema telefonskih poziva, jer se preko hladnih žica, ne može ni jedna emocija dostojno izraziti, a naravno, ti kome je moja dobrobit prvo na pameti, ne možeš ni pomisliti da mi uputiš pozdrave preko nekog drugog jer znaš koliko bi me to duboko i trajno povredilo.

Da neko, na svoja usta, i u svojoj glavi nosi meni tako drage, tvoje poruke, tvoje želje, – meni upućene!

To bi obesmislilo sve, izgledalo bi kao da prijateljstva nema. A njega, baš, ima. Jer se ti o tome brineš, druže, ta misao o održanju ovog plemenitog odnosa, stalno je tvoja preokupacija.

Zbog toga ti ne propuštaš da ga osmisliš do kraja, da ničim, ni nehotično, ni od nekog trećeg, ne bi bio narušen. Samo zato, i ni zbog čega drugog, što niko ne može shvatiti, nego samo moja vezanost za tebe, ti ni ne dolaziš kod mene.

Nikad, i nikad. Zar na takav prozaičan nivo da spustiš naše druženje, da se on pretvori u trivijalnost i banalnost posjete.

O druže, ti znaš, i ja znam, da ti to nikad ne bi dopustio, i nećeš ni dopustiti. I iz tog razloga ne pristaješ ni da ja tebi dolazim.

Koliko si ljubavi unio u naš odnos. Savršenstva. Trajnosti. Dao si sve od sebe. To je drugarstvo tvog života. I zar da dozvoliš da ga išta pokvari. Zato i ne pomišljaš da primiš pisma od mene. Jer ti ja ni adrese ne znam. Čak ni ime. Druže moj. Jedini. Najbolji. Neraskidivi. Najdublji.

© Goran Kljajić

Овај унос је објављен под Приче и означен са , , , . Забележите сталну везу.