Priče iz prve ruke #9 [Aleksandar Čotrić]

ZID

Građanin M. K. pokušao je da neprelazni betonski zid  probije glavom. Njegova tvrdoglavost mu se obila o glavu, pa je platio glavom.

Uzorni stanovnik A. J. probao je da isti taj zid koji je visok nebu pod oblake preskoči pomoću motke, ali je, da izvinete, usrao motku.

Naš vrli sugrađanin E. I. D. želeo je da zaobiđe ovaj isti zid. Krenuo je da mu traži kraj, ali se izgubio i sada traže njega, a plaše se da je tamo daleko dočekao svoj kraj.

Izvesni gospodin Petar M. mislio je da može da se popne uza zid, ali nije isto misliti i penjati se. Pošto se strmoglavio sa polovine zida, sada ne može da pređe ni prag.

I čestiti O. T.  hteo je da savlada legendarni zid. On je okupio grupu prijatelja koji su s balvanom u rukama jurišali na to čudo od čvrstine. Kasno je bilo kada su shvatili da ta revolucionarna metoda ne daje rezultate i da su ispali veći balvani od debla koje su koristili.

Nevoljno su od savlađivanja zida odustali i oni koji su neuspešno koristili katapult, merdevine i ispaljivanje iz topa.

Povremeno se ispred betonske grdosije okupljaju kljakavi, paralizovani i traumirani veterani osvajanja zida.

Oni i dalje ne odustaju. Izdaleka podsećaju na ortodoksne Jevreje ispred Zida plača u Jerusalimu. Samo što ovi ljudi glavama, rukama i nogama udaraju u beton i u transu ponavljaju mantru:

– Nikada nećemo priznati realnost zida.

© Aleksandar Čotrić

Овај унос је објављен под Приче и означен са , , , . Забележите сталну везу.