Priče iz prve ruke #5 [Slobodan Simić]

ŠAMPION NA POGREŠNOM MESTU

Došao odnekle neki mali trkač. Kao, ‘oće da trči za nas. A rođen čak u Australiji, dete naših iseljenika.

Pustimo ga mi, ionako nemamo mnogo atletičara. Jedno prvenstvo – zlatna medalja! Drugo prvenstvo – zlatna medalja! Olimpijske igre – zlatna medalja! Mali pravo trkačko čudo. Odjednom Atletski savez u prvom planu. Čestita Predsednik, čestita Premijer… Svi živi čestitaju, nama milo, što da ne bude.

Međutim, nije prošlo mnogo, došao mali kod nas u Savez. Kaže, vi ste meni dužni pare! Mi se prenerazili. Kakve te pare spopale, sinko!? On nam poturio pod nos naš pravilnik. A tamo, crno na belo. Olimpijska zlatna medalja 500 000 evra, a ostale po 250 000. Mali sabrao, ukupno, milionče! Kaže mali, morate da platite po pravilniku.

E, tu nama pukao film. Skupimo komisiju i zovnemo maloga. Jesi li ti imao opremu za treninge, pita ga komisija. On klima glavom. A koliko si puta pokisao u toku treninga? Kaže mali, nikad u životu, mi smo trenirali u sali. A da li je sala imala grejanje? Naravno, čudio nam se šampion. E pa u tome je problem, zaključila je komisija. Milion zaslužuje samo onaj koji je trenirao u našim uslovima. Znači, bez opreme, bez sale, bez grejanja, po žezi, po kiši i snegu. I za džabe.

Slušao nas mladi šampion, čudio se, pa ustao i otišao. Neki kažu, na avion…

Videlo se odmah, nije pravi patriota.

© Slobodan Simić

Овај унос је објављен под Приче и означен са , , . Забележите сталну везу.