Raspričavanje #8 [Dragutin Minić Karlo]

DAN LJUDSKOG RODA

Čovek je tog jutra izašao iz pećine, bacio pogled na vedro nebo, i pomislio: danas je možda dan da mi ljudi najzad ulovimo ono dlakavo i zubato čudovište zvano mamut. Okupio je pleme i izneo im predlog. Mnogi su sumnjičavo vrteli svojim čupavim glavama, ali oni mlađi zadovoljno urliknuše. Ogrnuli su svoja krzna, uzeli u ruke batine, strele i koplja i krenuli u savanu. Džinovska životinja je brzo upala u klopku, a dotukli su je oružjem, čak i kamenjem. Tako raskomadanu uneli su u pećine. Žene i deca su vrištali od sreće, a starci su se zadovoljno smeškali gomili mesa, kože i kostiju.

Čovek je poneo džinovske kljove, popeo se na jednu uzvišicu nad pećinama, podigao ruke ka nebu i pobednički kriknuo. Gledao je dole ushićene saplemenike i pomislio: ovo je samo početak. Čovek može i nezamislivo da ostvari.

Sunce je već odskočilo na nebu, kad se Čovek predao svojim mislima. – Bogovi su nam bili milosrdni. Sagradili smo ova utvrđenja, gradove, imamo zlatne pehare za vina i lepe ćupove za ulje i žito. Naši pevači i muzičari ispevali su najlepše pesme. A sada neki varvari žele to da unište. Izašao je na trg tvrđave i povikao:

– Braćo, zašto smo iskovali one mačeve, sekire i štitove, nego da branimo naše porodice, da branimo sve ovo što smo stvorili. Na oružje!

Bitka je bila kratka i krvava, a pobeda potpuna. Čovek je posle, uz vatru kamina, ovako pričao svojim ratnicima:

– Nisu oni varvari bili manje hrabri, ali mi smo imali bolje oružje i držali smo se vojne discipline. Zato, moramo da negujemo veštine i pamet i niko nam neće moći ništa. To je najjače oružje.

Podne je uveliko osvojilo kad se čovek najzad odvojio od divnih ulja na platnu i veličanstvenih predstava na njima. Išetao je na terasu i pomislio:

– Još traju krvavi ratovi, ali umetnost, ipak, pobeđuje. Petrarka peva, Mikelanđelo slika… Osvojena su mnoga mora i zemaljska prostranstva, ovo mora da je zlatno doba ljudskog roda. Ipak, mora se misliti na sutra.

Čovek je mislio na starog majstora, koji je u tajnim odajama dvora smišljao dosad neviđeno oružje. Oružje koje šalje gromove na neprijatelja.

– Ovo je vreme pronalazaka, ako mi nešto ne smislimo, drugi će. A onda će nas neprijatelj potući – bio je uveren u ispravnost svog poduhvata.

Popodne je bilo mirno i veselo. Tek su prošli krvavi ratovi i Čovek je bio uveren da se više neće ponoviti. Sa najvišeg sprata oblakodera u kojem je stanovao, čuo je pesmu hipika iz obližnjeg parka.

– Ovo je vreme sveukupnog optimizma. Vreme zvano rease brother – nasmešio se spokojno. – Doduše, još postoje vojske i atomska oružja, ali svet hrli ka blagostanju i miru. Nauka je tu samo da učini čoveku život lakšim.

Došlo mu je da se popne na ogradu terase i pobednički krikne o blagostanju ljudskog roda.

– Počeli smo iz pećine, a uspeli se na Mesec. Zar to nije veličanstveno – rekao je glasno.

Sumrak je nekako brzo došao. Čovek je sedeo za elektronskim mašinama i grozničavo razmišljao.

– Ako pritisnem ovo dugme, oduvaću neprijatelja. Doduše i pola planete, ali da li će nam ona pošteđena polovina biti dovoljna?

Onda se Čovek trgao i prilično nervozno sklonio ruke sa dugmeta kompjutera u glavnom štabu vojske. Pomislio je na sve one žrtve kataklizme, na sve ono što će biti uništeno, a stvarano je milenijumima, od pećine do kosmonauta. A onda se opet trgao:

–  A šta ako oni počnu prvi? Nećemo imati ovu šansu.

Istog trenutka mu je ruka sama poletela dugmetu i pritisla ga svom snagom.

Snažna svetlost je jurnula sa obe strane. A onda prasak i zatim mrak.

Čoveku se činilo da je mrak bio duži nego obično. Lagano je tog jutra, izašao iz pećine i pomislio nešto neobično:

– Vreme je najzad da ulovimo ono dlakavo i zubato čudovište zvano mamut!

© Dragutin Minić Karlo

__________
Priča „Dan ljudskog roda“ je objavljena u autorskoj knjizi Dragutina Minića Karla: „Karlove priče“ (Grafiprof, Beograd, 2004).
Овај унос је објављен под Приче и означен са , , . Забележите сталну везу.