Priče iz prve ruke #4 [Đura Šefer Sremac]

PACKE I ŠAMARI

Udarila majčica po guzi svoje drago detence, nestašno školarče „četvrtog be“. Gotovo bez razloga. Teralo inat. Gde si ti video mladu babu i mirno dete?

S posla vraća se otac, grize cigaretu, sav narogušen. Gunđa sebi u bradu: „Bolje da nisam ni štrapacir’o na pos’o, samo cipele džabe izliz’o!“ Odmah s vrata zateče svog mezimca Pericu kako cvili k’o kuče, suze krokodilske lije. I pljus! – pade šamar majci. Tek onako, iznebuha, bez upozorenja, ijedne upitne reči. Da se zna ko je gazda u kući. „Dosta oni tamo mene muštraju, svi mi dele lekcije…“ – otac se preslišava. Majka općuta. Guta knedlu. Radi mira u kući.

U firmi, samozvanom direktoru, privatniku, niko da već jednom opali šamarčinu. Osilio se, brate, pa bije li bije, i levom i desnom – po stolu, gde sve poskakuju radničke knjižice, spremne za otkaz.

Muškarci drhte, od besa, od nemoći, za viku i vrisku ženskinja da i ne govorimo. Ne plaše se muškarčine balkanske tog „malog Napoleona“, direktorčića. Pere pare! Doći će i njemu crni petak. Njih je strah od gladnih usta koja čekaju pred vratima kad se kući vrati, „s posla bez posla“. Kako detetu objasniti zašto je tata dobio „packe“ u njegovoj fabrici, što ga ’lebom ’rani? Kakva je to reka ljudi koju (ne)popularno zovu ŠTRAJK!?

Jeca Perica, kreće u školu, sa zakašnjenjem. Majka mu dodade plastičnu vrećicu… Stiže do vrata učionice. Pokuca – niko ne odgovara. Samo se žagor čuje. Čudno. Polako proviri kroz odškrinuta vrata: drugari jurcaju za loptom između klupa, po parketu. Perica odahnu i krenu ka svom mestu.

Posle par minuta, sva zadihana, obraza kao u bulke, ulazi učiteljica. Odmah s vrata poče da drži nekakvu svoju „lekciju“:

– Neću da čujem ni reči! Biće ćuški… i packi! Oni meni da daju otkaz! Na pet godina pred penzijom. Tišina tamo… u zadnjoj klupi! Mangupi! (Koji, matori ili mali!?)

Deca zaćutaše. Učiteljica nastavlja svoj nemušti glasni monolog: „Ne mogu oni (koji to „oni“!?) meni toliko malo platiti koliko ja mogu malo raditi…“

Otresiti „klikeraš“ Perica, večita mala sveznalica i pitalica, zausti:

– Učiteljice, i moj tata je dobio otkaz… A mama nije stigla ništa da skuva. Jutros tata nije ostavio novce…

– Šta je sad opet, pametnjakoviću?

– Znate, učiteljice, nisam mog’o ručati. Mama mi samo tutnula u kesu parče ’leba i rekla da ga usput pojedem… I da ne zakasnim. Al’, znate , ja nisam stig’o na vreme… ’Oću l’ dobiti neopravdani?

– Dobro, dobro, Perice sve je u redu danas. I ništa nije u redu… Opravdano si zakasnio, dete. Spremite, deco, čitanke. Otvorite stranicu broj…

Neko pokuca na vratima. Ulazi spremačica. Poziva nastavnicu da izađe. Žagore deca. Učiteljica odlazi bez svoje torbice, od koje se nikada ne odvaja ni minuta. Deca čuju dijalog u hodniku. „Ko me zove? Direktor? Šta još hoće!?“

Spremačica kurirka pored nje ide ćuteći. Učiteljica nastavlja razgovor sama sa sobom: „Zar na kraju karijere takav šamar… moralni! I finansijski! Direktor i ministar nam dele packe. Naprimali novih radnika, preko veze, a dece nema… Nisam ja tome kriva! Šta ih briga za nas pred penzijom!?“

Umiruje je sredovečna „tetkica“:

– Nemojte tako, učiteljice… Sve će to dobro biti…

– Koje crno dobro, u mojim godinama!? Što su rasterali omladinu preko granice! Ko da nam rađa decu? Zar mi, starice!?

Zabruja zvono. Odjekuje dugački hodnik… Đaci istrčavaju kao da će na trke. Učiteljica se sklanja do zida, propušta male „napasnike“. Da je ne obore – ne bi bilo prvi put. „Nigde discipline“ – gunđa poluglasno. „Roditeljsko vaspitanje. I to mi je demokratija!“

Još jedan „šamar“ – po mozgu vaspitača!

© Đura Šefer Sremac

Овај унос је објављен под Приче и означен са , , . Забележите сталну везу.