Raspričavanje #6 [Živko Vujić]

PROTEKTORATORI

Noćas sam u snu razgovarao s Petrom Kočićem. Jako uznemiren (brisao je znoj sa čela, nervozno listao neku staru knjigu, a lijevom rukom gladio desni brk), ispričao mi je kako je prisustvovao jednom tajnom sastanku, koji je održan ovih dana (čini mi se, da je rekao), ne u Beču, već u Briselu, sjedištu razujedinjene Evrope. Zamolio me da vam prenesem dio te priče, jer, kako reče, on ne bi bio u stanju da to učini, s obzirom na to da je stalno razapet mislima, sapleten jadom, utučen čemerom i jako isprpljen od nemirnog sna. Možda se i sad, dok vi ovo čitate, prevrće na svom vječnom ležaju.

Prije nego što mi je pokazao dnevni red sa tog sastanka, ljutito je odbrusio:
– Jazavaca koliko hoćeš, a Davida niotkuda! Dahija još više, a bune ni za lijeka!

Čim je to izgovorio, ugledao sam, ne njegove zabrinute oči, već kako mu je s čela skliznula svjetlost njegove misli iz koje sam razabrao poruku da Bosna, nekada sa „premilostivom Zemljanom vladom“ u Sarajevu, a danas s visokim predstavnikom na čelu, nikada neće biti razvijena, već duboko razbijena zemlja.

Sa pogužvanog papirića, koji mi je tutnuo u ruku, pročitao sam jednu jedinu tačku dnevnog reda na kojem se on potpisao kao zapisničar:

Ko je od predstavnika Švedske, Španije, Austrije, Velike Britanije, Njemačke i Slovačke najviši visoki u Zemlji visokih predstavnika?

Svaki visoki (u Zemlji entiteturanja, a koja se privremeno i  povremeno  po  njima zvala), imao je svoje argumente i odlučno se borio za počasno visoko mjesto najvišeg visokog.

Jedan visoki je (za priču nije važno koji, a svi su bili prisutni) rekao:
– Ja sam najviši visoki, jer sam najviše „volio“ Srbe i podržavao one koji su ih mrzili kao ja.

S njim se nije složilo preostalih pet visokih, jer su svi oni (neko više, neko manje) mrzili Srbe.

Drugi je rekao:
– Možda si ti najviše mrzio Srbe, ali ja bih mogao biti najviši među vama visokim zato što sam popio najviše njihove sljivovitz. A svaki stranac koji to uspije, visoko kotira kod Srba.

Ovo mišljenje nisu dijelila trojica od preostale četvorice, ponajviše zato što su svi pili našu šljivovicu, ali se ne zna ko je najviše popio.

Sljedeći visoki, koji se od drugih razlikovao po širokim ramenima i uskim pogledima, tvrdio je:
–  Samo onaj ko najbolje govori srpski jezik pod još dva imena, hrvatski i bošnjački, od kojih je ovaj drugi prekršten – (zamislite, prekršten od onih koji se ne krste! – i visoki se čudi) u tzv. bosanski, taj neka bude najviši među nama. Ako neko od vas visokih zna suštinsku razliku ovih jezika i ko odgovori na pitanje kakav je to bosanski jezik, te u kakvoj je vezi sa ćirilicom, prepuštam mu prvo mjesto među nama visokim. Je l’ pošteno?

Jedan od prisutnih stalno je vrtio glavom, jer je znao samo nekoliko srpskih riječi, među kojima cirilitz i sljivovitz. Ostali su ćutali, jer nisu znali da odgovore na pitanje kako jedan jezik može za tri varijante imati tri naziva, te kako knjiga napisana srpskom ćirilicom može biti svrstana u tzv. bosanski jezik.

Jedan visoki se usprotivio:
– Ja sam najduže vladao ovim protektoratom, pa je po tom osnovu logično da ja budem najviši među vama jednako visokim. A pored toga uspio sam da carinska i granična služba, vojska i pravosuđe pređu u nadležnost države, tj. moju nadležnost.

Ovo mišljenje nije prihvatilo nekoliko visokih, a jedan je bio kategoričan:
– Nema veze koliko je ko vladao, već šta je uradio za vrijeme svoje demokrature. Samo onaj ko je nametnuo himnu, grb i zastavu, samo onaj koji je smijenio najviše Srba sa političkih funkcija, samo onaj ko je išao na ruku jednom narodu (koji se zove sad ovako, sad onako, pa mu je po tom osnovu najteže), taj može biti najviši među najvišima. Zato smo ovdje.

– Nismo mi samo zato ovdje – usprotivio se jedan od preostalih visoko visokih koji je do tada ćutao. – Dok sam ja bio najviši visoki, izvršena je reforma vojske i pokrenuta refarma policije, a uslijediće i reforma ležećih policajaca u skladu sa tri evropska principa. Pored toga, za vrijeme moga protektorisanja najviše entitetskih nadležnosti je prešlo u nadležnost države, a to je ono pr(a)vo zbog čega smo postavljeni za poglavare i gospodare ove zemlje. Prema tome, zna se ko je najviše doprinio da ova zemlja bude ono što nikada neće biti – složna, homogena i jedinstvena. Je l’ tako?

– Nije tako!

– Jest tako!

– Jest!

– Nije!

Riječ po riječ i tako su se visoki posvađali oko toga ko je od njih visokih najviši (da oprosti ko čita) protekto(se)rator u Zemlji, za koju bi moj noćašnji sagovornik rekao da je ni srpska, ni hrvatska, ni onih trećih, već da je ona Karlbiltija, Vestendorfija, Volfgangija, Pediešdaunija, Švarcšilingija, Lajčakija…

I dan-danas se ne zna (a možda se nikada neće saznati) ko je od (pre)visokih najviši visoki u zemlji Bijede i Haosa (BiH), ali se dobro zna ko ih trpi i ko je (po mnogo čemu, a možda i po svemu), niži od najnižeg u Evropi.

© Živko Vujić

__________
Priča „Protektoratori“ je objavljena u autorskoj knjizi Živka Vujića: „Mokar dan“ (Grafid, Banja Luka, 2008).
Овај унос је објављен под Приче и означен са , , . Забележите сталну везу.