Priče iz prve ruke #1 [Đura Šefer Sremac]

JA – POLITIČKI TELEGOVORNIK

Televizija je moćna stvar, a prava igračka, prijatelju moj. Samo je treba na pravi način (is)koristiti. Neka mi samo neko lane kako moja politička veličina nema šta da kaže. Moje mišljenje je na svom mestu: ni levo ni desno, uvek samo pravo – negde između. I ne boj se, kad ti Sremac Pantelija divani.

Moj deda Sofronije starovremenski čovek beše i vol’o je da mi soli pamet, bog da mu dušu prosti: „Eh, unuče moje, džabe ti što nosiš glavu na ramenima k’o bundevu ako političke pameti nemaš. Povijaj se kako vetar duva i nemaš jeda!“

Nisam mu baš verov’o u početku karijere. Jest’ da je moj deka im’o samo osmoljetku i kumrovački politički kurs, al’ beše taj bistra seljačka glava. Džabe meni moj marksizam i lenjinizam na „faksu“ da ne utubih njegove bisere mudrosti.

Kad se ja lepo popnem za govornicu, prika moj, ta svi gledaju u mene, pa i kamerman – odma’ me celog zumira. Popravim prvo kravatu, specijalno odabranu za političke nastupe, onu šmekersko-crvenu, otpijem gutljaj-dva „Knjaza Miloša“ (tek tol’ko da ispunim ugovor za reklamu) i počnem sa govorancijom.

A pitaš me, prijaško moj, o čemu razglabam celi’ pô sata. Kako o čemu? Gde ti živiš!? Pa, ja divanim prvo o sebi, mislim, o svom viđenju političke situacije. Lepo krenem od mog komšiluka i udarim kritiku o smeću. Nakupilo se, prika, ne’š verovati, deset kola đubreta! Još ga više ima u mesnoj zajednici, a na višem nivou da i ne divanim. Gledam, onako usput, kako da bocnem političke protivnike. Jes’ da progutam knedlu ako me predsedavajući kazni novčano, al’ ne mari. Sve to ide u političko-partijski staž. Ta, zaleći će za mene, novčano, moja partija, zato joj obezbeđujem debele veze na višem nivou, posebno kad treba ubaciti nekog tamo „našeg“ u dobroplatežni upravni odbor. Znači, isplati mi se, a kako – to je moja stranačka tajna, imam pravo ličnog veta na strogo poverljive informacije (bokte mazo, baš sam ovo zdravo učeno sročio, bolje od mog dede Sofronija!).

Što se tiče mogućih posledica zbog slobodnog prozivanja pojedinaca sa javne govornice, da ne velim javne kuće takoreći pravde, za to nemam brige. Sve lepo izgladim dole u menzi. Platim turu pića, pa „deset s lukom“ i legne stvar. Ama, to je samo politika! Vražja doduše, al’ poštena! Tako ti ja gradim plodnu karijeru. I opstajem. Evo, već treći mandat. Uskoro ću i u penziju, bože daj samo još koju godinicu ovak’e demokratije, pa da me sunce ogreje penzionersko. Ako mi baš nešto zanemoća od organa, skoknuću u inostranstvo. Nisam ja džabe poželjan politički kadar. Ta, lako ćemo u „invalidu“. Para vrti di burgija neće, a- ha-ha!

Sad žurim. Čeka me važan tele-intervju. Gledaj me, prika moj, večeras. Preko ceeelog ekrana. A i ošiš’o sam se za tak’u priliku. Kažu mi zavidljivci – k’o da me tele lizalo. Ne marim. Nije svakom dato da bude telegovornik.

© Đura Šefer Sremac

Овај унос је објављен под Приче и означен са , , . Забележите сталну везу.